Од пријератних седам хиљада, Србе у Хаџићима данас можемо набројати на прсте, каже Саво Пољичић. Није боље ни у Тарчину и Пазарићу. Тамо је тек око двадесет Срба старије животне доби.
Мартовски егзодус 1996. Саву је одвео у Братунац али тамо није могао - вратио се на своје огњиште. Данас се, прича, нетрпељивост осјећа у ваздуху. Забораљени од локалних муслиманских власти, Срби из Хаџића уздају се у Републику Српску.
"Ја јесам у своме на своме, али ипак није то баш пуна слобода. Врло је тешко овдје. Запоставњени смо од власти. Међутим, ипак, хвала Богу, имамо нашу Републику Српску па се тамо обраћамо за неке ствари по питању школства, здравства, посебно нас старијих“, каже Саво Пољичић.
Свештенство је ту да помогне колико може.
"Наши храмови нису остављени, нису препуштени. Зато смо ми ту свештеници, да се трудимо и да радимо како умијемо. Махом је то старија популација, ту се ради мање од 10 људи самих Хаџића. Дјечице нема, у Хаџићима, Тарчину и Пазарићу нема ниједног дјетета које похађа школу“, каже парох блажујски свештеник Дарко Даниловић.
Бројке су немилосрдне - више од 157 хиљада Срба живјело је у Сарајеву. Тако је показао попис 1991. Данас их нема више од хиљаду и по. Дани егзодуса су најстрадалнији за сарајевске Србе.
"Таман када је народ помислио да је мукама дошао крај, да ће задржати и остати на својим вјековним огњиштима десио се Дејтон, десило се да је ово пипало Федерацији БиХ. Првенствено из безбједоносних разлога дошли смо до тога да је више од 120.000 Срба напустило своја вјековна огњишта“, каже градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић.
"Оно што је задесило судбину свих Срба који су бранили и одбранили свој праг и своју породицу, у Дејтону су морали напустити овај простор и тада је дошло до Егзодуса који ми данас обиљежавамо“, каже предсједник Скупштине града Источно Сарајево Бранко Короман.
Обиљежавање 28 година од егзодуса сарајевских Срба биће настављено сутра на гробљу Нови Зејтилник на Сокоцу.
Сарајевски Срба су морали да напусте своја огњишта у Илиџи, Илијашу, Хаџићима, Грбавици, Врацама, Рајловцу и Вогошћи, насељима која су, након потписивања Дејтонског споразума, припала другом ентитету. Под муслиманску власт нису хтјели. Тако су фебруара и марта 1996. исписане бројне појединачне трагедије локалног становништва које никада неће заборавити највеће послијератно протјеривање народа са својих огњишта.