Тужилаштво БиХ у жалби на ослобађајућу пресуду Рамизу Дрековићу за злочине на подручју Калиновика 1995. године оцијенило је да су изведени погрешни закључци, да је дошло до повреда поступка, затраживши укидање ослобађајуће пресуде и заказивање новог суђења.
Одбрана је истакла да су доказима демантовали оптужницу.
Износећи жалбу пред Апелационим вијећем Суда БиХ, Тужилаштво је навело да је првостепеном пресудом погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање.
Тужилац Владимир Симовић рекао је да није јасно како је Првостепено вијеће могло закључити да нема узрочно-посљедичне везе између наредбе оптуженог и гранатирања Калиновика.
"Није постојало друго гранатирање осим предметног", рекао је Симовић.
Он се осврнуо на закључке да нема доказа да је Дрековићева наредба од 26. маја 1995. године стигла на истурено командно мјесто у Бјелимићима, наводећи да се Вијеће позивало на свједоке који су директно били задужени за реализацију наредбе, преноси Бирн.
Према ријечима тужиоца, илузорно је било очекивати да се ти свједоци сјећају наредбе и да је логично да су негирали дејства по центру Калиновика.
Симовић је навео да су занемарени докази о неселективном гађању, као и свједочења да нико није могао испалити гранате без наредбе Дрековића, као команданта Четвртог корпуса.
“Из доказа произилази да је апсолутну команду над артиљеријом имао командант корпуса", рекао је тужилац, додајући да је Првостепено вијеће поклонило вјеру искључиво свједоцима одбране који су настојали помоћи оптуженом.
Симовић је додао да је вјештак одбране наслиједио Дрековића на позицији команданта Четвртог корпуса.
“Како он није контаминиран, а јесу неки свједоци Тужилаштва којима суд не поклања вјеру“, навео је Симовић.
Он је говорио и о судској пракси, наводећи да стандарди доказивања нису конзистентни с онима у предмету вођеним против Новака Ђукића за гранатирање Тузле.
“У наведеном предмету уопште није било писане наредбе, па је Суд на основу индиција закључио да је Ђукић издао наредбу, а овдје се занемарује писана наредба“, рекао је Симовић.
Оптужница терети Дрековића да је од 21. маја до 7. јуна 1995. артиљеријским јединицама Четвртог корпуса у мјесту Бјелимићи, општина Коњиц, наредио неселективне нападе на српске цивиле у Калиновику.
Артиљеријске јединице су, према оптужници, извеле три напада, испаливши пројектиле велике разорне моћи.
Одбрана је затражила да Апелационо вијеће одбије жалбу Тужилаштва као потпуно неосновану и потврди ослобађајућу пресуду.
Бранилац Мирсад Црновршанин је рекао да Тужилаштво користи само једну наредбу, а да се догађаји из оптужнице односе и на дане прије и послије.
“Не постоји ниједан свједок, ниједан од 760 материјалних доказа Тужилаштва и одбране из којих ће произаћи да је Рамиз Дрековић издао наредбу за неселективно гађање цивилних циљева“, казао је Црновршанин.
Према његовим ријечима, вјештак Тужилаштва није могао навести на које се правило позива за тврдњу да је Дрековић једини имао овлаштење да издаје наредбе за употребу артиљерије. Бранилац је рекао да је оптужени сачинио детаљну планску документацију и подијело овлаштења.
Према његовим ријечима, не могу се правити поређења с предметом против Ђукића, али да, иако је ријеч о преношењу усмених наредби, то мора бити негдје забиљежено.
Дрековић је рекао да је тврдња да је једино он могао издавати наредбе артиљерији супротна доказима и да се може утврдити да је он овластио сва три команданта истурених командних мјеста за употребу артиљерије.
Апелационо вијеће накнадно ће донијети одлуку по жалби.
