Из социјалистичке традиције научили смо да када год неки Нијемац покаже склоност ка неограниченој власти и/или кршењу људских права прво се сјетимо нациста. У случају Кристијана Шмита, а због познате афере "Молдерс", та асоцијација још брже дјелује.
Пише ово у колумни за "Глас Српске" правник Огњен Тадић.
Тадићеву колумну преносимо у цјелости.
Из социјалистичке традиције научили смо да када год неки Нијемац покаже склоност ка неограниченој власти и/или кршењу људских права прво се сјетимо нациста. У случају Кристијана Шмита, а због познате афере "Молдерс", та асоцијација још брже дјелује.
Међутим, стварност често зна бити још сликовитија него што на први поглед изгледа па би било потпуно неправедно да Шмита тако поједностављено окарактеришемо и не осврнемо се на још живописније слике које ствара у вези са самим собом и својим присуством у БиХ.
Гау БиХ
Гау је средњовјековни њемачки термин за територију (и нацисти су користили тај термин за потребе сопствене територијалне организације, а на челу гауа налазили су се злогласни гаулајтери). Гаугрофове именовао је владар и они су управљали повјереним територијама. По свом нахођењу, земљу и друге посједе додјељивали су нижепозиционираној властели те одлучивали и о другим питањима. Да Шмит БиХ доживљава као гау показују двије чињенице. Прво, када га год неко пита откуда он у БиХ он одговори да га је упутила бивша њемачка канцеларка Ангела Меркел. У изјави за “Франкфуртер алемајне цајтунг” каже: “Ја сам идеја Ангеле Меркел” (текст од 23.7.2021. године), а у Берлину код Меркелове обављена је и “примопредаја штафете”, како пише “Дојче веле”, између њега и Валентина Инцка (текст од 19.8.2021. године).
Друга чињеница је његов однос према имовини Федерације БиХ и Републике Српске. Прим. ради, док на једној страни без икаквог права или макар логичног образложења, а поготово без одговарајуће претходне законске процедуре, даје сагласност за додјелу непокретности британском предузећу у Варешу, на другој страни, упркос чињеници да је спроведена сва законом потребна процедура и да Шмит нема било каква овлашћења имајући у виду и то да и није високи представник, оспорава домаћем предузећу из Теслића куповину земљишта на Јахорини?! Дакле, може се замислити на шта би личило располагање јавном имовином када би је странци успјели отети Републици Српској и ФБиХ и када би била увучена у лавиринте одлучивања у органима БиХ. На сваком крају приче, као и у ова два случаја, до изражаја би долазили само самовоља и интереси странаца.
Дворац ОХР-а
Општепознато је да Шмит није високи представник, јер га није именовао Савјет безбједности УН. Његово позирање темељи се на томе да га је посљедњи високи представник за БиХ Инцко пустио да уђе у зграду у којој се налази Канцеларија високог представника у Сарајеву и усели се у њу. Тај средњовјековни манир по коме освајање дворца значи и узурпацију власти ваљда није нешто што се може прихватити у савременом добу? Постоје процедуре, надлежности, одговарајуће одлуке... које некоме могу предати право да врши власт, а чега у Шмитовом случају нема. Ајде што је Шмит понизио УН, погазио суверенитет БиХ, Дејтонски мировни споразум и Устав БиХ, али својим поступцима он утире пут некоме другоме, некоме ко је спреман на још ишчашеније потезе од његових, да сутра ногом провали врата на згради ОХР-а усели се унутра и прогласи се високим представником. Због свега тога лако можемо замислити како би изгледале и промјене које би Шмит да може инсталирао у Републику Српску. Избациш из зграда Народне скупштине, Владе и предсједника Републике оне које је народ бирао и који по уставним и демократским процедурама формирају власт и уселиш оне који ће слушати Шмита. Чекајте, па зашто да се то замишља, па то се по Шмитовом диктату у ФБиХ већ десило?!
Самовоља умјесто права
Средњовјековне манире Шмит је показао и у вези са тзв. измјенама Кривичног закона БиХ. Прошло је више мјесеци од тог чина и још увијек је несхватљиво како му је пало на памет да сједне, напише тај текст, назове га законом, потпише га и пошаље на објављивање у “Службени лист БиХ”, а да при томе нема никакво право да то уради?! За начин на који је укинуо грађанска и политичка права у БиХ, одређујући да се иде у затвор због непоштовања његове самовоље, мислило се да ће у Европи бити искоријењен након Велике повеље слободе из 1215. године. Гдје смо ми, а гдје је Европа била 1215. године?!
Чињеница да дио носилаца правосудних функција поступа по средњовјековним правилима и по Шмитовом диктату води кривични поступак против предсједника Републике Српске Милорада Додика и директора “Службеног гласника Републике Српске” Милоша Лукића због тога што су вршили уставне и законске обавезе, јасно говори да је уставни поредак у БиХ пао, јер закони БиХ нису оно што одлучи Парламентарна скупштина БиХ, него су оно што било ко и под било каквим условима успије да објави у “Службеном листу БиХ”.
Омаж и Шмит
И колико год све горе наведено било очигледно не би се до краја склопила слика о средњовјековном Шмиту да прије неки дан није објављен његов позив предсједнику Републике Српске Додику да потпише изјаву лојалности држави БиХ?! Општепознато је да сви изабрани функционери на свим нивоима власти, а у оквиру чина преузимања мандата, потписују прописани текст заклетве. И то је неспорна и веома лијепа демократска традиција. У заклетви се наводи изјава о поштовању Устава БиХ, Устава Републике Српске или ФБиХ, зависно од тога гдје се дужност обавља, итд. Ако су сви, укључујући и предсједника Републике Додика, већ потписали ту заклетву, а јесу, поставља се питање о каквој изјави лојалности се ради? Ствар је потпуно јасна. У средњем вијеку постојале су тзв. изјаве вјерности вазала којима су се вазали обавезивали да ће служити свом феудалном господару, а он, заузврат, да ће их штитити и додјељивати им по заслугама посједе и друга права. Ритуал током кога се уз одговарајући вјерски обред давала та изјава вјерности зове се омаж. Шмитов позив Додику да да изјаву лојалности БиХ заправо је позив да Додик да омаж и изјаву вјерности Кристијану Шмиту па ће онда Шмит на основу свог нахођења да му потврди нека права и додијели посједе којима може управљати. Да није жалосно било би смијешно. Од свега тога наравно да нема ништа, јер само Шмиту није јасно да је ово 2024. година и да је БиХ чланица Уједињених нација, али ни овај пут не може се побјећи од оне народне “ко нас је клео није дангубио”.
Повратак у будућност
Колико год човјеку требало да се разбуди након свега наведеног, ипак, до буђења мора доћи. Отпор Републике Српске описаним друштвеним и политичким девијацијама које ствара један по свему и у времену и у простору изгубљени човјек, странац који без икаквог упоришта покушава да на средњовјековним принципима овлада овом земљом, није само легитимно и легално чињење, него је и питање цивилизацијске одговорност за вриједности слободе, владавине права, демократије и људских и грађанских права.
Од тога се не може одустати. Опструкције које дио странаца прави недавном договору странака које врше власт на нивоу БиХ, а који се тиче изборног закона и Уставног суда БиХ, јасно откривају да ти странци усаглашене заједничке одлуке домаћих демократских представника не доживљавају као договор, него као побуну против власти странаца у БиХ. Упркос томе странке из Републике Српске до сада су увијек остајале при ријечи датој у таквим договорима, јер без таквих договора нема ни повратка у будућност.
