Резолуција о Сребреници је наставак офанзиве Запада на српски народ, а сви притисци усмјерени су на сламање независности Србије и Републике Српске.
Сагласни су у томе учесници трибине "Резолуција о Сребреници – да ли нам у БиХ пријети повратак у 1991. годину“.
Није, кажу, случајно ни то што се резолуција ставља на дневни ред Генералне скупштине УН-а у истом моменту када се одлучује о захтјеву за чланство тзв. Косова у Савјету Европе.
"Први циљ носилаца ове накарадне иницијативе је да се ослаби позиција Републике Српске и тиме оспори њено право на постојање а посебно на евентуални суверенитет и државност. Други је да се ослаби позиција Србије у односу на Косово и Метохију и њено право, иначе неспорно на територијалну цјеловитост и суверенитет на цијелој својој државној територији укључујући и на Косову и Метохији. И треће, да се осујети свака врста зближавања и окупљања и заједничког наступа свих Срба из региона, прије свега из Србије, Републике Српске и Црне Горе, али и из других. Притом, истина да геноцида у Сребреници није било очито није важна, као ни чињеница да би се тиме на међународној сцени обиљежио као геноцидан управо народ који је само у 20. вијеку био три пута изложен стравичном геноциду", рекао је Раде Дробац, бивши амбасадор Србије у Мађарској.
Водећим земљама Запада смета и то што руководство Србије и Републике Српске, водећи се принципима међународног права и својим интересима, не жели да наметне санкције Русији и што остају досљедни политици војне неутралности. Не треба заборавити да је у Савјету безбједности управо Русија стопирала усвајање резолуције о Сребреници, а враћање тог питања у модификованом облику у Генералну скупштину УН-а, између осталог, има за циљ узвраћање ударца Русији. Тај потез треба ставити у шири геополитички контекст, кажу аналитичари.
"Ескалација сукоба у Палестини и масовног убијања цивила, подршка Запада, прије свега САД и других водећих земаља Запада Израелу, блокада Савјета безбједности да предузме дјелотворне мере ради прекида израелске инвазије изазивају потребу за покривањем таквих догађаја на Блиском истоку заоштравањем незавршених послова на Балкану", рекао је Живадин Јовановић, некадашњи министар спољних послова СРЈ.
А баш то што питање догађаја у Сребреници није до краја истражено и што постоји много неслагања и различитих тумачења, још један је аргумент против прихватања нацрта резолуције. Према Повељи организације УН-а, док год Савјет безбједности одлучује о неком спору, Генерална скупштина не може да доноси никакве препоруке, барем док се не може доћи до једногласне одлуке, или одлуке која је близу једногласној.
"Питање Сребренице није још до краја истражено. Истина није до краја утврђена. Неспорно, постоји злочин али је такође неспорно многи закључци који данас постоје су закључци на основу посредних доказа, инференција, па често и на основу нагађања. Свакако, чини ми се да мјесто оваквом нацрту резолуције није пред Генералном скупштином УН-а у овом временском моменту, поготово зато што Савјет безбједности још увијек држи ово питање на дневном реду што још увијек констатује да ситуација у Босни и Херцеговини представља пријетњу међународном миру и безбједности", истиче Александар Гајић, професор Правног факултета у Београду.
Највећа опасност резолуције у Сребреници и сценарија уколико би она прошла у међународној организацији попут Уједињених нација крије се у томе што би сама терминологија, око које и даље има много спорења, била зацементирана.
"Предвиђеним мјерама у нацрту резолуције један народ би трајно био обиљежен као геноцидан и никакво даље преиспитивање, па ни научно преиспитивање модерних историјских токова деведесетих година не би било могуће. Ово би представљало тежак преседан. Поменимо да би тиме добиле на снази све оне грешке, обмане и инструментализације прошлости од 19. вијека до 21. вијека. И тако треба да остану без права на пропитивање све нелогичности у раду и конституисању Хашког суда, његова већ установљена политичка природа и намјера која се очитовала од јула 1995. до усред априла 1999. Лажни свједоци, двоструки стандарди, пропагандни рат и митови које је произвео", Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.
А управо се терминологија злоупотребљавала и и даље се злоупотребљава, заједно са статистиком, јер је циљ Србе приказати као изразите злочинце, кажу учесници трибине.
"То је све у оквиру суверенизма и глобализма гдје имате припаднике двије идеологије које говоре различитим језицима. Неко говори језиком међународног права а дуги језиком правила и силе. Ви њега не разумијете шта говори јер пред собом видите норме које су договорене и усаглашене јер то је право, а он говори о нечему што је малочас смислио а има право на то јер он је јачи. И сад ви њега не разумијете а он вас сигурно неће разумети", каже Горан Петронијевић, адвокат.
Иницијатори резолуције о Сребреници су Њемачка, која жели са себе да скине стигму геноцида и холокауста и Руанда. Аналитичари вјерују да ће у Генералној скупштини веома важно бити како ће поступити Израел, односно да ли ће и како гласати. Није довољно да буду уздржани, или да се не појаве на сједници. Својим гласом против послали би поруку солидарности са српским народом. Важно је и шта ће урадити Русија.
"Видјећемо да ли је могућа ова руска допуна резолуције, овај амандман о коме се прича у јавности, а то је да се ова резолуција коју веже неким амандманом за то да муслиманске земље подрже и да Израел врши геноцид у Гази, онда би то бацило потпуно ново свјетло на читаву резолуцију било би неприхватљиво за Американце најприје. Али опет се враћамо на Израел, како ће они реаговати, ако смо пријатељи, браћа, ако смо нашу крв помијешали у јамама НДХ, онда то треба од њих и да чујемо. Нису они случајно везали ово питање Косова у Савјету Европе и питање Сребренице у Генералној скупштини, то се дешава у исто вријеме. Наравно, то нам је порука али ми смо зрео народ", каже Александар Раковић, историчар.
Једно је јасно, сагласни су учесници трибине , резолуција неће допринијети миру и стабилности у БиХ. Једна од тактика коју политички представници српског народа могу да одаберу је ширење истине, кажу аналитичари. Живимо у другачијем свијету него прије 30 година, и та истина би сада можда могла јаче да одјекне.
