Грегори Тоси, бивши помоћник у Конгресу САД, написао је за Вашингтон тајмс текст у коме образлаже зашто предложен нацрт резолуције о Сребреници злоупотребљава сам термин геноцид и принципе УН.
Његов текст преносимо у цјелости:
"Новопредложена резолуција Уједињених нација коју заступају Њемачка, Руанда и БиХ има за циљ да одреди 11. јул као Међународни дан размишљања и сјећања на геноцид у Сребреници 1995. године. Нацрт резолуције, без обзира на своје прокламоване намјере, погрешно разумије ријеч 'геноцид', која има врло специфично значење и угрожава крхку стабилност БиХ.
Балкан, посебно БиХ, направио је велике кораке ка миру и помирењу. Свака резолуција Уједињених нација треба да подржи ове напоре умјесто да ризикује њихово поткопавање. Једнострани начин на који су Њемачка и други представили своју резолуцију, којом се избјегавају успостављени протоколи УН, изазива забринутост у вези са транспарентношћу и валидношћу процеса који је предвиђен за гласање у Генералној скупштини.
Фокус резолуције на означавању масакра у Сребреници као геноцида наглашава сложеност историјских наратива у региону. И стручњаци за ову тему дали су своје мишљење. Ефраим Зуроф, научник који се бави проучавањем геноцида, историчар холокауста и главни ловац на нацисте Центра Симон Визентал, упозорио је на потенцијалне посљедице брзоплетог називања инцидента у Сребреници геноцидом.
У недавном тексту, Зуроф је рекао:
'Предстојећа резолуција Генералне скупштине Уједињених нација (УНГА) о званичном признању масакра у Сребреници као геноцида је […] оптерећена потенцијалним замкама које би могле да погоршају тензије, а не да подстакну помирење.'
Јехуда Бауер, водећи ауторитет за питања холокауста и геноцида на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, понавља ово мишљење, наводећи: 'Сребреница се не може сматрати типичним случајем геноцида. Усредсређеност резолуције на Сребреницу не успијева да обухвати пуну историју рата. Превиђањем ширег контекста и сложености сукоба, ризикује се да умањи патњу свих укључених заједница.'
Генерална скупштина Уједињених нација (УНГА) традиционално признаје геноцид тек када нације постигну консензус, који у овом случају није постигнут. Означавање геноцида има огромну тежину, захтијева темељно разматрање и скоро једногласан договор. 'Прогласити Сребреницу геноцидом', како Зуроф каже, 'не само да се одваја од традиције, већ може и умањити значај термина'. У ствари, званичне дефиниције геноцида не одговарају чињеницама овог случаја. Погибија у Сребреници била је трагична, али се није попела на ниво геноцида.
Штавише, чини се да постоји ризик да нацрт резолуције не ода почаст свим жртвама рата. Искључиво наглашавајући догађаје у Сребреници, резолуција подрива суштинске принципе Дејтонског споразума, којим је окончан сукоб у БиХ и потврђен једнак статус и права три конститутивна народа - Бошњака, Срба и Хрвата. Дејтонски споразум је темељни елемент мира на Балкану. Предложена резолуција Уједињених нација, како каже Ефраим Зуроф, 'расплела би деликатне нити мира и сарадње које су мукотрпно ткане деценијама'.
Да би се ова питања замутила, процес који је довео до нацрта резолуције био је погрешан. Недостајао је довољан дијалог са свим заинтересованим странама у региону, посебно у БиХ. Стални представник БиХ при УН-у предузео је једнострану акцију тако што је унапредио резолуцију без добијања одобрења од трочланог Предсједништва БиХ како то налаже Устав.
Ово кршење протокола заобишло је успостављене процедуре које су имале за циљ да осигурају консензус међу члановима Предсједништва, које представља бошњачки, српски и хрватски народ. Осим тога, премијештање резолуције у Генералну скупштину умјесто у Савјет безбједности крши Повељу УН-а, која изричито даје Савјету безбједности искључиву надлежност над питањима мира и сигурности у БиХ. Ово одступање од успостављеног процеса подрива сопствени оквир и принципе УН. Резолуција неће служити никоме, укључујући и жртве Сребренице. Умјесто тога, злоупотријебила би ријеч геноцид и поново отворила старе ране и посијала сјеме нових сукоба.
