Егзодус сарајевских Срба никада не смије и неће бити заборављен - порука је из Братунца.
Управо на братуначко гробље пренесени су посмртни остаци њих 187 који су дали живот за Републику Српску.
Славојка је те кобне 1996. године изгубила мужа и заједно са 150.000 Срба била присиљена да заувијек напусти вјековно огњиште.
"Кад изгубиш неког из породице, то је тешко, то се не заборавља никад. Никад. Док си жив, што се каже. Никад их заборавити нећемо, то су све млађи људи погинули", каже Славојка Гогић.
О овом херојском подвигу сарајевских Срба требамо учити своју дјецу да схвате која је била цијена данашње слободе и мира, порука је из Удружења сарајевских Срба.
Кажу ријеч је о егзодусу српског становништва, а тврдње сарајевских политичара и медија да је тадашње руководство Српске наговорило српски народ да напусти простор сарајевских општина које су одбранили, лицемјерне су, нетачне и провокативне.
"Морали смо напустити своја вјековна огњишта, иако смо се јуначки одбранили, чували све, дошли смо овдје, морамо и не смијемо заборавити оволике гробове и оволике младе животе, сјећати се сваке године, преносити на омладину, да знају у каквим условима је створена Република Српска", рекао је Небојша Бандука, предсједник Удружења "Сарајевски Срби".
У зиму '96 године протјерани су из Хаџића, Илиџе, Рајловца, Вогошће, Илијаша, Грбавице и дијелова Старог града и општине Центар Сарајево.
Кажу, то је био највећи егзодус Срба послије албанске голготе.
"Када су људи у тим тешким временима и атмосферски невјероватно, то је била једна од најхладнијих зима, да су носили и своје мртве са собом, нису их хтјели оставити на свом простору, за који су гинули", прича Винко Лале из Удружења логораша регије Бирач.
Ни данас, 28 година послије, Срби у Сарајеву, али ни у Федерацији нису добродошли. Томе свједоче бројне поруке некадашњих комшија, вандализми као и узурпирање имовине.
