Како пише портал Поскок.инфо, када Тел Авив каже "не", то "не" не значи само да Милорад Додик неће бити ухапшен.

То „не“ значиће да се свијет почиње дијелити на оне који се праве да БиХ постоји, и оне који знају како ствари стварно стоје.

Када Израел одбије поступити по налогу који долази из Суда БиХ, преко Шмитове политичке лабораторије, то неће бити процедурална одлука. То ће бити шамар.

Не Сарајеву. Не Суду. Него једној идеји. Идеји да су људи у БиХ дужни слушати без размишљања, трпјети без питања и корачати унатраг с осмијехом.

Шамар идеји да се народ може третирати као експеримент, а држава као школска плоча на којој странац шара кредом Бонских овлаштења.

То ће значити да неко озбиљан у овом свијету – озбиљан, јер говоримо о Израелу – сматра да је БиХ изгубила везу с темељним начелима права.

И да суд који кажњава без закона, и кривични закон који се, само у БИХ, доноси без парламента, не може имати ауторитет ни код чувара синагоге, а камоли код Мосада.

Тај потез отвара простор да се коначно, први пут након Дејтона, постави питање које сви гурају под тепих: Ко је Шмит, шта он ради, откуд му овлашћења и како му није непријатно? Потом које су то надлежности које је Република Српска имала, а које су јој успут, у ходницима, преко ОХР-ових „техничких проширења“ и тихе централизације , мимо мировног уговора и међународног права једноставно нестале?

Када су нестале? Како? И зашто се о томе не говори?

И тада, када то више не буде регионално него међународно питање, када у расправу не улази више само Бања Лука и Сарајево, него и Тел Авив, и Москва, и Пекинг, и још понеко мјесто гдје не мисле да је Шмит  Месија – тада ће се коначно видјети ко овдје лаже, а ко упозорава.

Тада ће Шмит остати сам. А његови уредници из Службеног гласника више неће моћи преписивати уредбе као да су писмо од Бога.

Јер ако Израел каже да су то политички памфлети, а не правне норме, онда ће свима постати јасно: Шмит не штити Дејтон. Он штити пројект рушења Дејтона. Руши пројект мира. Намећући пројект контроле над дијелом домицилних народа.

Кад се све сабере, након што Израел одбије да га ухапси Додик неће само остати слободан. Он ће постати симбол.

Симбол сукоба између права и уредбе, између народа и бирократије, између суверенитета и декретирања.

Не зато што је светац. Него зато што је остао једини који се још усуди питати: гдје вам је граница?

И кад та граница коначно пукне – неће се више ни Шмит моћи правити да не зна гдје је. Јер ће је, ето, и Израел нацртати. Дебело. И јасно. Без љубави, без емоције – али с поштовањем према праву.

И то ће бити дан кад ће Сарајево морати одлучити – хоће ли наставити марш под Шмитовом палицом, или ће коначно узети Устав у руке.

Не због Додика. Него због себе.

Е сада, питате се зашто тврдимо да Израел неће пристати на ову потјерницу и откуд нам информације? У неким другим околностима бисмо вам то и написали. Али у овој земљи ограничене слободе, нећемо. Једноставно нам вјерујте.Не морамо им давати све координате. (Видите што раде. У паници су. Наметнули су декретом измјену јединог закона који се не смије мијењати декретом. Нису нормални.)

Ова задња реченица иначе – о измјени Кривичног закона, начину на који га је Шмит донио да би остварио приватни обрачун с циљаном особом, била је довољна Тел Авиву да схвате о чему се овдје ради.

Међународним конвенцијама које су изнад Устава БИХ и Шмита, строго је забрањена измјена Кривичног начина декретивним путем те кориштење истог закона за прогон појединаца. Ово је јасно политички прогон и Тел Авив је тог свјестан.

Пратите нас и путем Вибера