Човић је за кризу највише оптужио политичко Сарајево те да су потези политичких представника Бошњака изазвали све оно што Додик ради посљедњих десет година како Срби не би доживјели "судбину Хрвата". Човић је поручио да је највећа одговорност за БиХ на Бошњацима.

Како процјењујете тренутну кризу насталу након пресуде Додику и потеза власти Републике Српске?

Реално, прошло је већ неко вријеме. Очекивало се да ће се одређене ствари договорити, усугласити и усмјерити. Бојим се да ово посљедње вријеме није искориштено за то, него се још увијек покушавају заузети одређене позиције - првенствено у политичком Сарајеву. Мислим да ту има доста несналажења, као и покушаја координације активности унутар бошњачких политичких странака, укључујући и оне које се представљају као грађанске опције.

С друге стране, унутар српског политичког амбијента дошло је до одређеног несклада између онога што се назива опозицијом у Српској и самог СНСД-а, као и њихових партнера. Криза се није на на који начин умањила - рекао бих чак и да је додатно ојачана.

Рецимо, управо је завршена и расправа о Уставу РС, која је била један промишљен, јавни пројект. Мислим да, осим понеких наговјештаја како би неко био спреман нешто вратити на почетак, све стране већ имају заузете позиције када је ријеч о РС и да сада на њих треба мудро одговарати. Међународна заједница такође није показала посебан знак активности нити сналажљивости у овом амбијенту. Не знам шта је разлог тому, али практично немамо никакву активност међународних институција у БиХ. Једно вријеме било смо навикнути да се на готово сваки догађај оглашавају одређене администрације, а данас влада потпуна тишина.

Кога конкретно?

Рецимо, док је ту био господин амбасадор Мајкл Марфи, свакодневно смо могли чути његов коментар на сваки догађај, као дио једне шире анализе. Данас тога нема. Разговори које водимо с представницима тих институција такође упућују на то да ни они немају у потпуности јасне инструкције како се понашати. Оно што долази из Брисела више изгледа као покушај да се нешто сагледа и да неко у име појединих страна нешто покуша рећи. Ту помажу пријатељи из Републике Хрватске и њихови партнери - у вези с позицијом Хрвата, уставном равноправношћу и очувањем БиХ, као и њеним европским путем.

С бошњачке стране, такође неко покушава нешто артикулисати према спољном амбијенту. То иде примарно преко министра спољних послова БиХ који води искључиво своју политику или политику своје странке, која нема упориште у нечему што би у коначници била заједничка спољна политика три конститутивна народа БиХ. Бојим се да и други, који наступају у име Бошњака, дјелују на сличан начин и тиме се допуњују - како би спријечили да Хрвати пуноправно конзумирају своја уставна права, а истовремено како би елиминисали СНСД као главног узрочника ове кризе.

Мислим да је криза изазвана потпуно другим разлозима, о којима можемо разговарати и анализирати их посебно. Међутим, у овом тренутку држим да постоји несклад између три стране у БиХ и међународне заједнице.

Видите ли, и како, излаз из ове кризе?

По мени, излаз би био једноставан када би се три садашње коалиције на власти у БиХ, које су прије двије и по године започеле један пројект, усагласиле да је тај пројект тада био прихваћен као идеја, али да с тим снагама више не могу направити искорак, који нам је пријеко потребан у идућих годину и по или пет година. Бошњачка је страна то јасно рекла и самоиницијативно покренула процес, примарно преко министра спољних послова који је рекао: 'Ми више не желимо с Додиком.' Ми смо тада јасно рекли - и прије изрицања пресуде господину Додику - да не можемо на тај начин разговарати, ако већ имали неку конструкцију, па и потписани споразум о политичком дјеловању у четверогодишњем мандату. Требало је сјести, видјети што је проведено, што није, и ако то више не иде, тражити један нови пут. Чак смо се договорили да покушамо пронаћи тај други пут, али да јасно дефинишемо основу на којој ћемо то радити. С наше стране та основа је била европски пут БиХ, њена недјељивост и потпуна уставна равноправност три конститутивна народа. Када смо то покушали провести у конкретна рјешења, рекли смо да је за почетак најједноставније питање Изборног закона БиХ - онај који ће дефинисати избор хрватскога, бошњачког и српског члана Предсједништва. То би била логична основа с обзиром на то да већ десет година о том истом питању разговарамо кроз различите споразуме с различитим партнерима. Истина, никад нисмо имали проблем с партнером са српске стране, већ искључиво са "Сарајевом".

Једно вријеме смо си и лагали и варали око тога. Одржан је један дио разговора, на Купресу кад су с нама били представници три странке из Републике Српске, а потом и заједнички састанак, као и одвојени састанци с пробошњачком Тројком. У Федерацији БиХ покушавали смо наћи рјешења, али смо на крају дошли до ситуације гдје су нам пријатељи из Сарајева јасно рекли да нису спремни учинити ништа по питању Изборнога закона без промјене Устава БиХ. С обзиром на то да знамо како се Устав не може промијенити без двотрећинске већине, што је овоме амбијенту готово немогуће, јасно је да смо ту запели.

А Устав БиХ није мијењан 30 година од Дејтона?

Устав Босне и Херцеговине није мијењан већ 30 година, осим једне измјене везане за Брчко. Схватили смо то, и то су били посљедњи разговори које смо водили с бошњачким партнерима из Федерације. Јасно смо им дали до знања ако не можемо завршити тај дио, онда не треба очекивати било какав споразум на неким другим основама. Основа споразума сада мора бити равноправност три народа одмах, данас. Први корак мора бити рјешавање питања избора чланова Предсједништва. Има ту још много елемената. Ми смо рекли да ћемо се Изборним законом бавити кроз три временска периода.

Прво, избор члана Предсједништва и евентуално Централне изборне комисије (ЦИК БиХ), што би такође било корисно јер је претходно то тијело именовано мимо закона. Друго, временски период од три до четири мјесеца за рјешавање свих техничких питања што је дјеломично наметнуо високи представник. С њим сам недавно разговарао и рекао му да нема потребе журити. Тај технички дио можемо ријешити у септембру или октобар, то је довољно далеко. Ријеч је о техничким условима који би требали омогућити транспарентније процесе и заштитити вриједност гласа. Тек трећи корак био би разматрање измјена Устава до краја ове године како бисмо могли провести све пресуде Суда у Стразбуру какве год оне биле. Али то већ захтијева уставне промјене, и то је један шири концепт дугорочнога дјеловања.

Међутим, без овога првог корака све остало је узалудно губљење времена. Прије два или три дана сјели смо с пријатељима из Републике Српске у Сарајеву. Истакнули смо да је основни услов Изборни закон, уз још два закона везана за отварање преговора с Европском унијом.

Они су се са свиме сложили. И ту смо стали. Вјеројатно ће бити још један заједнички састанак у Сарајеву. Постојала је и идеја да се нађемо у Бањалуци како би то било садржајно. Видим да су неки око тога узнемирено, али у основи је све врло једноставно ако се све не можемо договорити, нема смисла улазити у нове платформе, нове координације и нова партнерства.

Колико сам успио разумјети, око приједлога који сте доставили, све хрватске и српске странке сагласне су. Може ли се то сажети у једну реченицу - спријечити бошњачко прегласавање Хрвата? Је ли то тако?

Да, те се измјене заправо своде на спречавање да Бошњаци могу прегласати Хрвате. Односно да их демотивише, да имамо механизам одвраћања од управо те исте идеје. Ако Хрвати слободно гласају и одлуче, тада оваквога проблема неће бити. Приједлог је такав да хрватски члан Предсједништва БиХ постаје онај ко добије највише гласова у Федерацији БиХ, а затим то потврди у три већинским хрватским кантонима. То би био гарант да неко ко ондје није побиједио, не може бити члан државнога врха.

Кад смо први пут разговарали с бошњачким колегама у власти, сви су тај приједлог оцијенили трезвеним, чистим и логичнíм. Рекли су нема смисла да ми бирамо Хрватима представника. Но чим смо приједлог формално упутили у процедуру, сви су га почели приказивати на различите начине. Неки су га почели представљати неуставним, или чак дискриминаторним. Међутим, идентичан је приједлог већ усвојен кад су у питању чланови Предсједништва и то на Дому народа Парламентарне скупштине БиХ већ прије три године. Бошњаци су га тада покушали оспорити пред Уставним судом БиХ, но Суд је одговорио да није повријеђен витални национални интерес Бошњака. И то им је сада јасно, Зато тренутачно и блокирају Дом народа јер се тим инструментом више не могу користити.

Али сада се понашају попут Додиковог СНСД-а, којега због таквог понашања често критикују?

Понашају се горе од њих. Ово је класична блокада. Не желе опште расправљати о тој теми јер процјењују да им приједлог није прихватљив. Поновно ћемо заказати сједницу Дома народа и та ће тема бити међу првим тачкама дневнога реда. Надам се да ће наши пријатељи из Сарајева тада гледати на ствари друкчије. Кључна одговорност за функционирање  БиХ лежи управо на њима.

Један од ваших бивших политичких партнера, с којим сте се први разишли, Бакир Изетбеговић из СДА, каже да ће наставити с прегласавањем Хрвата и да ће их свести на 'мјеру’, вјероватно мањине?

Та се "мјера" већ може препознати у изјавама господина Изетбеговића у задњих десет година. Пет или шест пута, кад год би се догодила нека кризна ситуација па чак и кад смо водили нормалне разговоре он би изрекао нешто слично. Наиме, свјесно смо ишли у потписивање споразума о Мостару који је требао дефинисати легитимно представљање, с циљем омогућавања избора у Граду Мостару. Изетбеговић је потписао тај споразум, али није прошло ни неколико мјесеци, а већ је изјавио - "Ми смо своје остварили". То јасно показује његов начин вођења политике.

Међутим, није он једини. Исте поруке, које Изетбеговић шаље већ десет или петнаест година да Хрвата има више на положајима него што им по његовим критеријима припада на ставили су и неки његови насљедници. Неко је чак рекао да би сви Хрвати могли стати у два вагона и отићи из земље. По њему (Изетбеговићу), Хрвати имају превише позиција.

У почетку је и он говорио како није добро да Бошњаци Хрватима бирају представнике, али се то с временом претворило у нешто сасвим друго. Тај његов пут сада слиједе и остале бошњачке странке с којима смо данас још формално у коалицији. Једно вријеме говоре како није добро да се Хрватима бира представник, а кад дођемо близу рјешења, међу њима се тражи ко ће бити “издајник ако Хрватима омогући конзумацију припадајућега уставног права.”

Је ли то, онда, издаја Бошњака - да Хрвати бирају своје представнике?

Мислим да је то класично право једнога народа. Најбројнији би народ требао бити довољно политички зрео и мудар да управо то омогући и да то демонстрира јавности. Ако се једном народу поготово у Федерацији не допушта да бира своје представнике, онда је свака даља расправа узалудна. Све се почело мијењати нагоре кад су, према попису из 2013. године, Бошњаци наводно прешли 50 посто укупне популације. Кад је бројчана доминација осигурана, почело се говорити како се више неће расправљати о националности, већ се прелази на грађански концепт владања. Ми то зовемо квази-грађанство или унитаризам како год хоћете. Другим ријечима, покушава се изградити бошњачка национална држава. Но то је немогуће остварити.

У основи, сматрам да су Хрвати данас једини који чувају темељне принципе Босне и Херцеговине. Колико год ко говорио да смо малобројни, ми смо конститутиван народ с врло јасном позицијом на простору Босне и Херцеговине. На те покушаје Република Српска одговара својим ставовима. Покушали смо све то врло јасно расправити и с колегама из Републике Српске, укључујући и опозицију, и они су свјесни свега што се догађа.

Дакле, сада је ситуација таква да Бошњаци инсистирају да Хрвати буду на њиховој страни док се обрачунавају с Додиком у РС, а истовремено настављају обрачун с Хрватима у Федерацији БиХ?

Тешко је, али ми немамо другога избора него опет разговорима тражити рјешења за Босну и Херцеговину. Јер оно што ми тражимо избор хрватског члана Предсједништва – радимо примарно због Босне и Херцеговине. На тим се политикама прегласавања руши Босна и Херцеговина. Искључиво због непостојања уставне једнакости. Ко год данас каже да неко руши уставни поредак, ја ћу га вратити унатраг 20 година кад се сваки пут, при избору хрватскога члана, брутално рушио уставни поредак Босне и Херцеговине. Они (Бошњаци) који желе БиХ на темељима Устава, односно Анекса IV Дејтонског споразума, не смију се понашати овако. Мислим да је ово што сада ради политичко Сарајево пут разградње Босне и Херцеговине. Наравно, имају моћније медије, имају сталну потребу приказивања улоге жртве од рата па до данас.

Има ту и идеала који се вежу уз неке шире глобалне пројекте, посебно кад је у питању Исламска заједница. У принципу, сматрам да су Хрвати данас једини који чувају темељне принципе Босне и Херцеговине. Колико год неко говорио да смо малобројни, ми смо конститутиван народ с врло јасном позицијом. Више пута сам слушао од колеге Изетбеговића да "нестаје супстанца Хрвата и да је то највећи хрватски проблем”. Ја бих, искрено, волио да се направи анализа демографске слике бошњачке популације од пописа 2013. па до данас и онда ће се видјети да се највише људи раселило управо из тих средина.

Зашто толико устрајавате на позицији хрватскога члана Предсједништва?

Зато што је то наше уставно право. Једнако тако, зато што Предсједништво води спољну  политику, именује амбасадоре и конзуле, води монетарну политику, именује гувернера Централне банке. Сва та инфраструктура отета је нама Хрватима. Предсједништво. такође именује команданте и генерале. Хрватски члан Предсједништва има право уложити вето, али га мора доставити Клубу Хрвата у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ на потврду. То Комшић не може направити и то је јасан доказ да је нелегитиман и нелегалан. Апсолутно је неспојиво то што се данас догађа - то је брутална злоупотреба Устава и ту се најбоље види како се руши уставни поредак Босне и Херцеговине.

Имате ли комуникацију с Додиком?

Имам комуникацију са свим предсједницима странака у Босни и Херцеговини. Једно вријеме имали смо ју и с колегом Изетбеговићем. Сада се и он некако вратио на политичку сцену, и ми ћемо, као представници хрватскога народа, и даље комуницирати са свим политичким актерима у БиХ. Мислим да је то исправан начин вођења политике без искључивања било кога

Криза у БиХ ескалирала је након повлачења масовнога интервенционизма америчке администрације, када се показала нефункционалност институција БиХ. Сада се поновно чују гласови из дијела међународне заједнице да ће проблем бити ријешен ако се уклоне Додик, Човић и Изетбеговић?

То смо могли ријешити давно, ако је то уистину рјешење.

Смијењено је на десетине политичара, али ствари су остале исте - ако не и горе?

Дакле, ништа се неће промијенити. Било каква санкција против било којега појединца у посљедњих 20 година није донијела никакву промјену. Три доминантне националне политике остале су исте. Након што се једна страна администрација повукла, дошло је до потпуне изгубљености у координисању дјеловања међународних организација у Босни и Херцеговини. Зато често кажем ми овдје морамо водити процесе, а не да нам их други намећу. Неки ми Бошњаци знају рећи: ‘Било би добро да ово што ви предлажете Изборни закон наметне високи представник. Ми бисмо се љутили два-три дана, и онда би било у реду. Али немојте да то ми радимо -јер ћемо онда бити лоши Бошњаци’. Али то није рјешење. То није дугорочно рјешење за БиХ.

Један човјек, предсједник једнога ентитета у Босни и Херцеговини, слободно путује иако га траже правосудне и полицијске агенције. Живимо ли ми већ као Кипар?

Ми се већ двадесет година ослањамо на то да ће нам неко извана уредити унутрашње процесе. Да смо другачије градили институције И схватили да се морамо договорити о избору члана Предсједништва, о другим елементима Изборног закона и законима важним за ЕУ - данас бисмо имали рјешења. И то одржива. Сада имамо процес унутрашњег урушавања институција с циљем да се покаже како сустав не функционише.

Зато сматрам да је извор свих проблема у Сарајеву, јер људи ондје нису препознали да је потребан договор три конститутивне страна. Сарајевска политика не жели радити на очувању Босне и Херцеговине тако да ју дијели с представницима српског и хрватског народа. То је исто као и код референдума о независности или код неких других докумената. Не може бити ни бошњачка, ни хрватска, ни српска него мора бити и бошњачка, и хрватска, и српска. Само тако Босна и Херцеговина може опстати.

Је ли онда рјешење за ову кризу Дејтон 2, нови друштвени уговор?

Неки ће сигурно покушати тражити рјешења, али ако буду размишљали као досад, БиХ ће доживјети још већу штету. Све измјене које је међународна заједница направила у Уставу Федерације биле су лоше и штетне готово све против интереса Хрвата. Сада, власти у Републици Српској имају расправу о новоме уставу, док су у Федерацији БиХ ствари одлично функционирале између Хрвата и Бошњака одмах након рата. Проблем је настао кад је високи представник укинуо равноправност Хрвата. Данас у Влади има девет Бошњака, пет Хрвата и троје Срба, од чега Бошњаци бирају и двоје Срба. Тиме Бошњаци сами могу донијети све одлуке. С друге стране, у Републици Српској, све Бошњаке и Хрвате у Влади бирају Срби.

Ми се морамо вратити основним поставкама Дејтона и Вашингтонског споразума, а то је равноправност сва три конститутивна народа. Глобалне промјене и регионална преслагивања нису нам наклоњена, тако да нисам баш оптимистичан у погледу скоријега новог уређења БиХ или било каквога новог утицаја  за прекомпозицију да ће доћи извана. То мора доћи изнутра.

Људи унутар БиХ морају сјести и схватити да се више не могу међусобно преварити. Све што Додик ради посљедњих десет година, ради из једнога разлога јер је схватио што политичко Сарајево ради Хрватима. Како га не би прегласавали и понижавали. То су експлицитно његове ријечи. Он каже да све ради како би спријечио могућност да Бошњаци, када рашчисте с Хрватима, наставе то исто радити са Србима. Бошњацима за то треба само једна мала скупина Хрвата која би им приказала лојалност и легитимност.

Сарајево Вас оптужује да сте кренули у измјене Изборнога закона у погрешно вријеме. Што је истина?

Ако су Општи избори сљедеће године, а у изборној се години не може мијењати Изборни закон, онда је идеално вријеме за то управо сада. Поготово зато што тражимо нове партнере у власти с којима желимо мијењати ствари. У 20 година откако је Жељко Комшић постао наметнути хрватски представник, барем 20 пута покушали смо мијењати Изборни закон, али сваки пут нешто би се испријечило. Сјетимо се прије 25 година, када су постојале Хрватске самоуправе, обрачуни с Хрватима, упад и рушење Херцеговачке банке. Тада је пројект политичкога Сарајева и дијела међународних институција био усмјерен на оно што је некада и кардинал Винко Пуљић говорио да му је неко, међу америчким дипломатима, говорио о два ентитета, два народа те да ће један народ или асимилирати или иселити (Хрвате).

Свеједно, имате оптужбе из Сарајева да на тај начин чувате Додика и спречавате европски пут?

То је потпуна замјена тезе. Једини који желе европски пут овдје су Хрвати. А тезу о Додику лако је ријешити - усвојите Изборни закон па да видимо штити ли ко кога.

Је ли хрватска федерална јединица табу тема, је ли остварива кроз европски пут земље?

Искључиво је федерализам будућност ове државе. Могуће су бројне промјене, а ако желимо дугорочно функционисати као нормално уређено друштво, можда ћемо се морати ослободити нагласка на национализму. Ако имате три федералне јединице, ријешили сте апсолутно све. Све пресуде Суда у Стразбуру биле би проведене, а пут према ЕУ отворен. Имали бисмо у тој структури дисконтинуитет територија, а рјешења би слиједила економску, привредну, прометну и инфраструктурну логику. На темељу тога постојале би три федералне јединице, препознатљиве с већинама бошњачке, српске и хрватске структуре. Наравно да је то будућност. Зашто би били два ентитета плус дистрикт Брчко, и још у Федерацији БиХ десет кантона?

Разумије ли Загреб проблеме Хрвата, при томе не мислим само на Пантовчак и Марков трг?

С обзиром на то да често с њима отворено комуницирамо, они разумију. Друга је ствар колико постоји интереса у поједином тренутку да се посвети овом питању. Данас Република Хрватска препознаје стратешки интерес БиХ јер она дубоко улази у "стомак" Републике Хрватске. Хиљаду километара заједничке европске границе показало је што то значи, посебно када су у питању мигранти или било какве безбједносне искрице. Уз то, постоји уставна обвеза Републике Хрватске да се брине о Хрватима ван њених граница. Данас Републику Хрватску чини структура становништва у којој више од 50 посто чине они који су потекли из овога простора. Предсједник државе, предсједник Владе, предсједник Сабора и све институције Републике Хрватске морали би ову проблематику сматрати својом обавезом. На тај начин штитимо Републику Хрватску - од Брчкога и Саве па све до Дубровника на југу. То је скоро читав гранични појас који је био изнимно битан и у рату.

Када погледате културну баштину, то је један народ. Административне су се границе стално мијењале. Зато је наша жеља убрзати пут према Европској унији, значајном дијелу бошњачке политике то није циљ, а Србима је свеједно. Они се понашају како каже службени Београд. Ми се понашамо управо тако да кроз овај процес видимо прилику да поновно будемо дио западне цивилизације.

Је ли однос господина Пленковића и Милановића на неки начин сметња у координирању тих заједничких политика према Хрватима у БиХ?

Прво бих рекао, било би лакше кад бисмо могли сједити заједно и договарати се. Можда смо овако више цијењени, те ћемо се лакше пробити са својим промишљањима и до оних пријатеља из међународних институција који не дијеле баш исте вриједности. Међутим, морам рећи да имам врло отворен разговор с господином Пленковићем већ задњих десетак година. Откад је он на власти у Републици Хрватској, као предсједник Владе и странке, однос је више него добар. Укључени смо у све европске пројекте, а политички кроз Европску народну странку. Недавно је предсједник Владе био у Сарајеву с предсједницом Европске комисије, Урсулом фон дер Лајен, и јасно је рекао: "Ја не идем у Предсједништво јер тамо не сједи легитимни представник хрватскога народа." А господин Пленковић има значајан утицај у бриселској администрацији и шире, што има велик утицај.

Када је у питању предсједник државе, с њим имамо врло коректан однос. Он има своја начела, друкчија промишљања, али мислим да дијеле потпуно исте вриједности, и кад је ријеч о Хрватима, и кад је ријеч о БиХ и улози хрватскога народа. То ћете чути и директно од предсједника Милановића. Он је, ових дана, али и задњих годину-двије, стално у Босни и Херцеговини, те наглашава вриједности Домовинскога рата, жртву хрватскога народа, како за Хрватску, тако и за Босну и Херцеговину. Наравно, и у Сабору ћете све ријеђе чути подјеле око статуса и положаја хрватског народа у БиХ. Коначно, дошла је нова свјежа енергија која потпуно друкчије гледа на Босну и Херцеговину. Наша је дијељена дужност, као представника једнога народа у двије домовине, заштитити права и интересе Хрвата сада, али једнако тако и у будућности сувремене, успјешне и европске Босне и Херцеговине.

Пратите нас и путем Вибера