Данка Милаковић, која је као осмогодишња дјевојчица преживјела усташки покољ из фебруара 1942. године у Милаковићима код Бањалуке, изјавила је Срни да не тражи освету, већ жели да се зна истина - да су њене комшије усташе починиле страшан злочин, човјеку незамислив, за који нико није кажњен.
Данка сада има 91 годину, али су јој, како каже, слике мучења, убијања и страдања породице и данас свјеже, а још сања крв, јауке и митраљезе.
"Заборавити се то никада не може, а тај мученички живот је тежак. Претежак. Велико бреме је било на леђима једне осмогодишње дјевојчице", прича Данка.
Данка за Срну свједочи о свему што се тог кобног дана десило - како је остала без мајке, баке и других најближих чланова породице, али и како је преживјела ужас као дјевојчица.
"Кад је био покољ у зиму 1942. године, ја сам била у кући са баком Јованком, мамом Тодором и са још двоје дјеце, два моја брата, Богољубом од шест и Миленком од једне године. Мајка је тада имала 35 година. Отац Стојан се био сакрио. Бака Јованка, мајка мога оца, рекла да мушки бјеже. Говорила је да дјеци и женама неће ништа. Дјеце наше било нас троје. Ја, Богољуб и Миленко", прича Данка, која и данас живи у својим Милаковићима, који су готово затрти у том покољу.
Она се сјећа да су се сви уплашили када су тог јутра видјели како бројне усташе иду ка њиховом селу од Ивањске.
"Кад смо видјели да од Ивањске иде много усташа, све се црне на снијегу, препали смо се. Баба каже да бјежимо и ми из наше куће у кућу Млађена Милаковића. Млађенова кућа је одмах изнад наше. Био Млађен у Њемачкој у ропству. И баба је рекла мојој матери Тодори - `Хајмо ми, снаво, код Петре Млађенове. Она има писмо из Њемачке од Млађена. Неће ту ништа, знаш`", наводи Данка.
Она каже да је њена мати послушала, па су отишли до Млађенове куће гдје је било петоро дјеце и његова жена Петра.
"Била је са њима једна католкиња, снаја им. Живјела у Ивањској. Био јој човјек Гавро, жељезничар. Њега су отјерали око Илиндана 1941. и убили га у Мишином Хану. Да, он је био Србин, а она била Хрватица, Роза. Онда она није смјела бити сама у Ивањској, па дошла ту ђеверима. И баш каже нама кад ми прилазимо кући, моја мати, баба и ми, дјеца - `Хајте ви у кућу! Не бојте се ви. Вратићу ја њих. Ја сам Шокца`.
Као да је јуче то рекла, то и сада знам. И изашла је преда њих, кад су они долазили. И нијесмо ми видјели шта је било док тај дим није прошао, а дим је од пуцања из митраљеза. Кад ми тамо, лежи на пртини војник. Ми мислили да је војник, гдје је на њој тај дугачки капут, ко војнички. Њу су, у ствари, прво уб`ли - Розу. Она изашла ко преда њих да их врати, а они њу уб`ли. Не знам шта је она рекла њима. Знали су да је Шокица, јер то су биле усташе из Ивањске. Знали су је добро. Убили је зато, може бити, што се удала за Србина", приповиједа Данка.
Она каже да су јој сјећања на тај дан жива као да се то јуче десило, те да су усташе дошле на праг куће и тјерале их да уђу.
"Група њих је била. Оне шљемове носе, какве су усташе носиле, по томе су били препознатљиви. И носе пушке и кажу: `Ајте, ајте, ајте! Улазите!`. Гоне нас у кућу, у собу. Неки су већ скинули пушке са рамена.
Ми, дјечица, идемо. Матер вучемо за сукњу. Пуна кућа је нас. Била три одјела, такорећи. Петра, жена у чијој смо кући били стаде испред њих. Нас су послали у собу. У соби кревет и сто. На кући било двоје врата. А они ставили на прозоре куће ногаре. И једне ногаре на врата собе гдје смо ми. Прије нијесам никад видјела митраљез. На те ногаре, поставише митраљезе", казује Данка.
ЗАПУЦА МИТРАЉЕЗ, СВИ ПОПАДАШЕ
Данка се присјећа и како је текао разговор Хрвата са женама које су утјерали у собу:
"Питају - `Гдје су вам људи?` и псују им краља Петра. А, та Петра одмах стави руку у њедра, па извади писмо. Показа им то и вели: `Ево ђе је мој!`. Он повиси тон и каже јој: `Назад!`, опет уз псовку.
Знам све као да је јуче било. Она само се врати од прага тамо у собу. И одмах паде. Само жена што се окрену од њега. Шта би, ја не знам, само жена пљус колико је дугачка. Пуче митраљез! Запуцало на све нас. Само она прва паде. И све оно у соби поби. Само моју матер није", прича Данка.
Она се сјећа да је мајка ухватила њу и два брата, те да су се стиснули код шпорета на дрва.
"Био онај шпорет црни `фијакер`. И било оздо наслагано дрва. И тако ту је одмах био и шток од врата. И тако, моја мати, ухватила нас троје. Оно мало држи у наручју, а нас двоје држи уз себе. Била ја иза дрва. И тако смо ми стајали. Онда на та иста врата уђе један и уби моју матер. Одмах је пала. Ја кад сам то видјела, само ми се зацрнило пред очима. Дијете јој је испало из наручја.
Ништа се више не види у кући од дима. Запушило се на све стране. Кад је изашао тај дим, ја видим – нико никуд не миче. Ми смо сви пали. Онај је мислио да је побио свију. Било нас у кући петнаестеро. Четрнаестеро је било у соби. Роза је била вани, пред кућом. Било је око дванаест сати. Знам, око једанаест направили ручак, да ручамо. Они наишли и ручак тај остао.
И кога је погодило – погодило. Они нијесу то погледали. Одма` су отишли. Четверо нас остало живих, да нам ништа није фалило. То сам ја, моја два брата, Богољуб од шест година и Миленко од седам мјесеци, те Млађенова Мрза од осам година, моја парница", прича Данка.
Она се сјећа да се, кад се дим у соби разишао, прва освијестила и подигла, те узела свог малог брата Миленка.
"Мали од седам мјесеци осто` жив. Узе` ја дијете и зовем матер. Рекох: `Устај, мајко! Подај дјетету да сиса!`. Дречи бато. Мати мртва. А, ја шта ћу? Пјена ударила на уста малом плачући. Она неће да устаје. Ја узмем фино мајку па раскопчам, па њој даднем да посе дијете. Нисам свјесна да је мртва. Бато сиса мајку и мало ћути. Онда опет дречи", каже Данка.
ДАНКА И ДВА МАЛА БРАТА ЖИВИ МЕЂУ МРТВИМА У КУЋИ УЖАСА, УСТАШЕ СЕ ДВА ПУТА ВРАЋАЛЕ
Према Данкином сјећању, зачула је опет гласове и причу, погледала је кроз прозор и видјела је да усташе опет иду, приближавају се кући.
"Ја само помислих, оно дијете ако заплаче, готови смо. И ја њих у наручје сакријем и преко њих само међу оне мртве лијежем. Два пута су тако навраћали. Отворено је оно све, сва врата, прозори. Погледали су и кажу – `Готово је!`", прича она.
Она каже да је мали брат срећом ћутао, као да је знао да тако треба, али чим су усташе одмакле, опет је почео да плаче.
"Пишти. И удар`ла му опет пјена. `Оће да цркне дијете. До мрака били смо тако. Студено. Ни ватре, нити је затворено. Крв се усирила. Овако, шаку и више дебела. Па, да! Па само се љуља, као џигера.
А иду видим их тамо мало даље, гдје је наша кућа била. Иду горе уз прт`ну и узели два барјака сватовска и носе на рамену, као сватови. И пјевају оно: `О–ооо, о– ооо, о–ооо!`. Ругају се нашијем сватовима.
Јој, размишљам шта ћу? Узела оно мало дијете и онда замотала и носала и носала. У кући пуној крви и мртвих, морала сам, немам куд. Све се мислим не би ли заспао. Ма, какви! Само дречи и пишти. Гладно. Озебло. И тако цијелу ноћ", сјећа се Данка.
Она наводи да је, када је свануло, са браћом и даље била у кући ужаса.
"Нигдје никога. Оно друго двоје дјеце, они су већи. Ја сам имала осму годину, а они су имали шесту годину. Они су са мном. Ја међу њима онде у соби. Ноге нам у крви. Сва сам ја била мокра и залијепљена од крви. Сва сукњица била крвава, како сам тамо међу њима лежала у локви. Њих двоје извирују исто, плачу тихо и само гледају у мене. Шта ће!
Како се раздањивало и све је било мирно, усташе су отишле, појавио се и мој отац. Гледа, не зна шта га је снашло, а и нас преживјеле с њим. Појавили су се предвече стрина и ђед. Они су остали сакривени у јарку и тако су преживјели", свједочи Данка.
Она прича да су се касније вратили у њихову кућу и почели испочетка.
"А, како то само ја знам. Не дај Боже ником, била сам цурица од осам година морала сам браћи да будем и мајка. Касније се ћаћа оженио, а маћеха к`о маћеха, мучила ме, као да ми муке доста било није. Ето, тако смо преживјели и одрасли", прича Данка.
СЈЕЋАЊА НА УЖАС СА ГОДИНАМА СВЕ ИЗРАЖЕНИЈА
Данка са сузама у очима и стегнутих шака прича да нема дана, а ни ноћи, да јој се пред очима не појаве те слике. Она каже да је, све што је старија, сјећање било све израженије.
"Остале су трауме. Деведесет и једна ми је година, али све је то увијек са мном, као да се овог момента дешава док ово причам. Нико никад кажњен није, нити је одговарао. Сви смо се знали, комшије смо били. Али, мучили су нас до те мјере да то нормалан човјек не може ни да замисли", каже Данка.
Она свједочи да су усташе ишле дотле да им је само убијање било мало, па су жене прво мучили толико да су молиле за смрт.
"Просијецали су им дојке. Набоду бајонетом, па изврте да направе велике рупе, ражањ би могао да прође. Оне јаучу, вриште, а они само јаче ране праве. Дјецу су касапили ножеви, па тијела бацали свињама да једу", прича Данка.
Данка Милаковић није само пасивни свједок и дијете које је преживјело покољ, она је жива савјест. У њеним сузама, шакама стегнутим од бола и гласу који дрхти док прича, сабрано је све оно што се не смије прећутати.
Носила је бреме крви, смрти, глади, мајчине тишине и братовог плача. Носи га и данас. Напомиње да не тражи освету, али тражи истину. Не тражи, каже, ни жаљење, већ да неко коначно каже - "Знамо, чули смо, памтићемо, да не бисмо ходали кроз живот поред споменика и јама, а да не знамо шта лежи испод".
