"Pre svega žao mi je što ovde nemamo jabuku jer kada god bih ulazio u ovaj stan, a pričao sam o tome sa svojom ženom, prisećali bi se vremena kada smo dolazili ovde i jedna od najvećih uspomena je slika mog dede koji seče jabuku preda mnom i to je bila njegova “stvar“, bez obzira šta se dešavalo u svetu on bi sekao svoju jabuku na sebi svojstven način, a ja i danas koristim njegovu tehniku iako je opasna za moje ruke, ipak to činim zbog sećanja na njega " ispričao je Novak Đoković svojevremeno u emisiji koju vodi voditelj  Graham Besindžer i nastavio.

"A ovo je stan u kojem sam proveo dosta vremena sa braćom, roditeljima, sa svojom tetkom i njenom porodicom, bilo je ovde dosta ljudi, a posebno ‘99 godine tokom bombardovanja. Mi jesmo živeli u stanu koji je oko kilometar i po udaljen odavde, ali bismo uvek dolazili u ovaj stan, u ovu zgradu, svake večeri od Bog zna koliko njih, ali posebno u noćima bombardavanja zato što ova zgrada ima sklonište To je bilo zastrašujuće iskustvo za sve, posebno za decu, mi nismo bili svesni toga šta se dešava, zbog čega lete bombe iznad naših glava, ko to radi. Ali, istovremeno, posle mesec dana smo prestali da reagujemo, sećam se da sam proslavio 12 rođendan u teniskom klubu gde sam odrastao i avion je prolazio baš tokom rođendanske pesme. Ne znate koliko je to strašno iskustvo, koliko ste bespomoćni. Vi ste na zemlji, a neko leti nebom i baca bombe" rekao je u potresnoj ispovesti Novak Đoković.

On se prisjetio trenutka kad se okliznuo dok je sa porodicom bježao iz kuće.

" Bilo je prvo ili drugo veče bombardovanja. Taman smo drugi put zaspali te večeri, dogodila se snažna eksplozija, moja mama je ustala brzo i udarila je glavu u radijator i pala je bez svesti. Mi smo plakali zbog bombi i zbog toga što ona nije reagovala. Moj tata je bio tu i pitao se šta se dešava. Uspeo je da pomogne mami i da je povrati, brzo smo skupili stvari i izašli iz kuće na ulicu gde nije bilo svetla. Bilo je veoma glasno, nismo mogli da čujemo jedni druge iako smo bili blizu i čak iako vrištiš niko te ne bi čuo. Moj otac je nosio braću, mama stvari, a ja sam se u jednom trenutku okliznuo i svojim očima sam video avion koji leti i baca bombe dok se zemlja, naravno, tresla. To su najtraumatičnije slike iz mog detinjstva do danas. Mislim da je moja porodica imala sreće jer nismo izgubili nekog bliskog, a bilo je dosta porodica koje jesu, a to je poseban nivo patnje i traume. Ne mogu ni da zamislim tu bol kroz koju su prolazili, "ispričao je Novak Đoković.

Novak je i svoje društvo iz tog perioda vodio uz sklonište.

"Ovde smo proveli skoro svako veče. Ludo je kada pomislite na broj ljudi koji su morali da dođu u sklonište i da se sakriju od opasnosti koja je dolazila iz vazduha. I da, izgleda isto kao i pre 20 godina. Pokušavam da se prisetim koliko je bilo ljudi, ali bila je cela zgrada koja je imala više od 50 stanova, sa porodicama sa decom, nije bilo puno mesta", rekao je Đoković i dodao:

"Ne sećam se svih stvari odavde, bio sam baš mali. Osećali smo se nesigurno, nesvesni šta će sledeći trenutak doneti meni, mojoj porodici...Sećam se da je ovde prvih dana bilo prisutno mnogo straha, suza i patnje, a posle pet, šest dana ljudi su počeli da pevaju, igraju karte i počeli su da prihvataju stvarnost, da će morati da dolaze ovde svako veče i da se mole da će sve biti dobro", zajkključio je najbolji teniser sveta u emotivnoj ispovesti.