Ива Јовић, америчка тенисерка српског поријекла, направила је велики резултат у 2. колу Мастерса у Синсинатију, те је савладала 20. носитељку Линду Носкову резултатом 6:3, 6:0
Ива има 17 година и најмлађа је учесница овогодишњег турнира у Синсинатију, гдје се у главном жријебу појавила као "лаки лузер".
Иначе, рођена је у Калифорнији, а њени родитељи Бојан и Јелена емигрирали су у САД прије њеног рођења – отац јој је Србин, мајка Хрватица, а старија сестра Миа игра тенис на УЦЛА универзитету.
"Мама је добила зелену карту на лутрији, потпуно случајно. У то вријеме нису били ни вјенчани, али су се вјенчали, дошли овдје и морали да крену од нуле. Нису имали ништа. Фармацеути су, па су морали поново да полажу све тестове и вриједно раде како би изградили живот. Није лако доћи из тако мале земље у САД", рекла је Ива и додала:
"Мојим родитељима је било веома важно да говорим српски како бих могла да причам са баком, дједом, теткама и ујаком. Захвална сам што имам ту могућност, јер сада на међународним турнирима имам још једну групу људи са којом могу да комуницирам. Мислим да ни комуникација са родитељима и породицом не би била иста на енглеском – много су духовитији на матерњем језику. Мама ми је чак говорила: 'Не знам енглески, мораш да говориш са мном на српском'. То им је било веома важно".
Инспирацију је црпила од великих имена:
"Ја сам тип особе која ништа не ради само реда ради, већ увијек имам неки циљ или сан. Када сам била млађа, гледала сам финала Грен слемова и било је толико врхунског тениса. Сјећам се да сам стално гледала Велику тројку (Федерер, Надал, Ђоковић). Новак ми је био огромна инспирација, а ту је била и Серена Вилијамс. У посљедњим годинама обожавам да гледам Јаника Синера и начин на који игра. Покушавам да копирам што више од њега. Сви ти узори… кад их видите, помислите: 'Вау, и ја желим то да радим'".
До главног жријеба је стигла захваљујући отказу једне играчице:
"Искрено, нисам превише пратила жријеб. Послије пораза у квалификацијама била сам толико тужна и љута да уопште нисам обраћала пажњу. Сутрадан су ми родитељи и тренер рекли: 'Друга си на листи, можда има шансе, покушај да останеш спремна'. Нисам вјеровала док сљедећег јутра нисам сазнала да играм тог дана. Од тога да сам се вукла по кући и била помало тужна, постала сам најенергичнија особа на свијету – помислила сам: 'О мој Боже, враћам се на турнир!' Био је то чудан осјећај, готово као да сам се на неки начин 'прошверцала' у главни жријеб. Али мислим да то помаже да играте опуштено и слободно. Надам се да могу тако да играм без обзира на статус на турниру".
