Александар Милић Мили један је од најпознатијих аутора са наших простора који иза себе има безброј потписаних хитова.
Он је све шокирао када је једном приликом испричао да се случајно упуцао.
"Пиштољ мог познаника остао је код мене, па сам хтио да га раставим. Извадио сам метке, а у исто вријеме сам био на телефону. Пошто се веза прекинула, вратио сам метке и оставио пиштољ са стране. Поново сам успоставио везу и узео оружје које је овог пута било пуно. У тренутку непажње, натегао сам пиштољ и метак ми је прошао кроз шаку. На руци сам имао рупу кроз коју сам могао да гледам. Имао сам среће да нисам оштетио ниједну тетиву иначе никад више не бих могао да свирам гитару", испричао је Мили.
Живјели су тада сви у 15 квадрата са платом од свега неколико марака, а један од најтежих тренутака у Милијевом животу било је и сазнање да болује од канцера током ратних година у Југославији.
"Никада нисам успио да схватим рат и то потенцирање национализма и све што се десило на Балкану тих 90-их година. Рецимо, кренуо сам да изађем из куће, да се нађем напокон с дјевојком која ми се јако свиђала, а напољу сам затекао тенкове кад сам изашао и људе са пушкама. Питају ме гдје ћу, ја рекох само да се видим са дјевојком. Само су ми рекли: 'Човјече, доле у центру се пуца и ратује, враћај се одмах у кућу'. Ја сам био тотално збуњен, али сам морао да их послушам", присјетио се Мили почетка рата у Сарајеву.
"Моји су већ били избјегли у Београд из Осијека, када сам ја са тројицом другара одлучио да кренем из Сарајева за Београд. Родитељи су кренули у посјету стрицу у Београд и нису ни знали да им је то посљедњи пут да ће видјети Осијек. Само су им јавили да се не враћају и да је по живот опасно да иду назад, па макар и по своје ствари. То је било већ '91. године, док сам ја годину дана касније ријешио да побјегнем за Београд", причао је па наставио:
"Нас четворица смо сјели у 'југо', који је био сав изрешетан јер је стајао на мјесту гдје се пуцало. Нисмо имали стакло на прозорима, шоферки, морали смо цијели да се замотамо док смо путовали, јер је напољу било јако хладно. Сјећам се како смо прелазили преко неких брда, нисмо ни знали тачно пут и одједном долазимо до барикада на путу. Ту стоје људи с пушкама и ми немамо појма шта да очекујемо. Међутим, пустили су нас кад смо им показали личне карте, викали су: 'Ови су наши'. Дошао сам у Београд само у једним фармеркама и мајици које сам имао на себи. Кад сам помислио да не може горе, тај рат и избјеглиштво, тада су ми нашли малигно обољење. То је био резултат тог неког стреса и мог унутрашњег разочарања због рата".
Иако су се његови родитељи убрзо запослили као љекари у Београду, наредне године биле су јако тешке за Милијеву породицу.
"Родитељи, брат и ја смо у Осијеку живјели у стану који је раније био банка, имао је 450 квадрата и свој парк, а онда смо дошли у Београд у 15 квадрата. То је била вешерница на врху зграде, гдје је један дио импровизован са лавабоом и тушем, као спољни тоалет. Нас четворо смо ту живјели, али се сјећам да смо били срећни. Владала је љубав између нас и ни једног тренутка нисмо очајавали иако смо живјели у биједи, плате мами и тати су биле по 2-3 марке, а хљеб је био 500 хиљада. Све док нисмо сазнали за ту моју болест били смо заиста растерећени, јер нисмо жељели да гледамо уназад, већ само напријед. Годину дана сам се лијечио и био на хемиотерапији. Тада је та терапија била страшно тешка и агресивна, али сам успио да се изборим. Чак сам успио да завршим и трећу годину на факултету. Ишао сам са све браунилама у рукама на испите", испричао је композитор у емисији "Преживели" на "К1" телевизији.
Подсјетимо, Мили је у дугогодишњем браку са супругом Нином и имају сина и кћерку, пренио је "Курир".
