Пјесма "Видовдан" једна је од најпознатијих српских нумера која се и дан данас радо слуша. Аутор ове композиције, композитор и текстописац Милутин Поповић Захар својевремено је открио како је давне 1989. године она настала.
"Позвао ме је директор ПГП и рекао ми да га је замолио секретар Патријаршије да се, прије прославе 600 година од Косовског боја, направи десет пјесама о Косову. Избор је пао на мене. То је најбоље што сам урадио у животу. У кратком времену сам имао ту инспирацију“, рекао је Захар и наставио:
"Пола дана сам осјећао страшну грозницу, нисам знао како се зовем. Од бијеса сам сјео на под и одједном у ћошку видио лик патријарха Павла, који тада још није био патријарх. Он је био један старац који је сам себи правио опанке и звали су га живи светац. Лично га нисам познавао. Као да ми је послао поруку преко неке силе Божанске. Ја сам за пет минута написао и мелодију и све строфе. За пет минута, а у мени је то врило мјесец дана“.
Пјесму је прославила бивша Захарова супруга, пјевачица Гордана Гоца Лазаревић.
"Пјесму је написао Милутин Поповић Захар поводом 600 година од Косовске битке, која је 1989. године обиљежена на Газиместану. Одмах сам била фасцинирана том пјесмом и увијек је пјевам са сузама у очима, као првог, другог, трећег, трихиљадитог, тримилионитог пута...“, рекла је Гоца.
"Пјевају је пјевачи свих жанрова, од забавњака, преко поп музичара, до класичних. Радо је изводе и руски пјевачи и хорови, као и Грци и Румуни. Чује се и у Перуу и на Куби. Изашла је из 'власништва' композитора и мене као извођача. Готово да нема већег скупа на коме се хорски не пјева. Може се слободно рећи да је 'Видовдан' друга химна српског народа, ма гдје се он налазио“, испричала је пјевачица.
"Не може и никада неће. Косово и Метохија је за Србе много више од симбола и од наше историје. 'Куд год да кренем, теби се враћам поново, ко да ми отме из моје душе Косово'", рекла је својевремено Гордана за Новости.
Како се прича, пјесма је понуђена прво Весни Змијанац.
"Весна није жељела да угрози своју југословенску популарност, да се неком не замјери. Није ком је речено, него ком је суђено“, испричала је Гоца једном приликом у Пинковом јутарњем програму.
