Српска православна црква и њени вјерници обиљежавају један од највећих српских празника - Видовдан. Народ Видовдан доводи у везу, с једне стране са кнезом Лазаром и Косовским бојем, а с друге, у архаичнијој варијанти, са светим Видом.
Видовдан, као државни празник, обиљежава се радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља сјећање на погинуле у свим ратовима.
Темељ српског идентитета
То је, према мишљењу историчара, важан датум у колективној свијести српског народа и један од темеља колективног идентитета.
Симболизује, према том концепту, слободу, отпор туђину, неговање патриотизма, националног бића, витештва и херојства, али и прекретницу послије периода успона под владарима из династије Немањића.
Страдању српских војника је посвећен споменик подигнут на Газиместану 1953. године, рад Александра Дерока, док Споменик косовским јунацима, који је откривен 28. јуна 1904. године у оквиру прославе стогодишњице Првог српског устанка, у присуству краља Петра Првог Карађорђевића, представља симбол Крушевца и дјело је српског вајара Ђорђа Јовановића.
Послије Косовске битке, тијело кнеза Лазара (1329-1389) сахрањено је у манастиру Раваница, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. вијека је пренијето у фрушкогорски манастир Врдник.
У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.
Обичаји за Видовдан
Има средина, у сјеверозападној Србији и Војводини, гдје се износи све ткање што жене и дјевојке раде како би се видјело колико су вриједне и показало да је одређено домаћинство имућно.
У неким срединама, попут Мачве, на тај дан су велике задушнице. Излази се до поднева на гробље и доноси храна, а риба обавезно, као врста жртве светом Виду.
Прво шта угледате овог јутра утицаће на ваш живот
Видовдан један је од највећих и по светковању изузетно очуван српски празник. У хришћанском календару Свети Вит или Вид се празнује од 1892. године као црквени празник.
Због тога што се најважнији догађај у српској историји у минулих шест вијекова, Косовски бој, одиграо на Видовдан 1389. године, преплићу се историјска збиља и народни обичаји и вјеровања.
Зато се косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свијести, развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида. Само име овог светитеља, Вид, одредило је највећим дијелом и природу ритуала који су извођени на њему посвећен дан.
Било је веома важно шта ће се тога дана видјети. Оно што би човјек тада видио, у томе би, по општем увјерењу, касније имао успјеха. Постоји и обичај да жене уочи Видовдана беру траву видовчицу и стављају је под јастук да би усниле свог изабраника.
Изговорите ове ријечи и погледајте у Сунце
Такође, постоји вјеровање да на Видовдан треба устати прије зоре, погледати према Сунцу и рећи: "Ој Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив!”
На Видовдан се сваки члан домаћинства у зору умије водом видовком, за коју се вјерује да може да исцијели многе ране и болести. У селима под Фрушком гором, сељаци су се на празник изјутра умивали росом.
Ако на Видовдан буде ведро, сву одјећу треба изнијети напоље да се провјетри и напуни добром енергијом. Са друге стране, ако буде облачно, треба прекрстити облаке, па ће и киша која падне повољно дјеловати на усјеве.