Душко Иванежа, који је тешко рањен приликом хрватског бомбардовања колоне српских избјеглица на Петровачкој цести 1995. године, рекао је да је тада замало остао без руке, задобио бројне опекотине, а касније је сазнао да има и гелере у глави.
У изјави за Срну присјетио се тог дана када је чуо плач и врисак до самог неба који никада неће да заборави, а долазио је из шлепера у ком су се налазиле његове три дјевојчице са супругом, породица убијеног комшије Стијеље и бројне друге.
"Све се десило око једанаест и по, дванаест. Ништа нисам видио, ни чуо. Одједном су њих двојица били мртви, а ја тешко рањен. Мирку је главу одбило, његов мозак се просуо свуда по мени, а Бранка је погодило тачно у чело и глава му се расцијепила", рекао је Иванежа.
Тада је видио и да му је откинута лијева рука коју је умотао у мајицу да би је сачувао.
Он је навео да је био сувозач, док је иза њега био Бранко, с којим је био први комшија у Загради код Бенковца, додајући да је након рањавања хеликоптером пребачен у Бањалуку гдје је оперисан.
"Имао сам бројне опекотине, изашло је вани то моје изгорено месо. Стављали су ми неке друге мишиће. Тек касније сам сазнао да имам и гелере у глави", рекао је Иванежа.
Заједно са њим транспортовано је још седам тешко рањених, а сви су били у тешком стању.
"Не знам када је транспортована Миркова жена. Она је такође била рањена, а трудна. Родила је малу цурицу мало послије тога у Србији и одмах умрла", рекао је Иванежа.
Иванежа након мукотрпног избјеглиштва и борбе за голу егзистенцију са инвалиднином од једва 200 евра данас са супругом живи у породичној кући у Бачмену код Београда, а сву радост свијета даје му шест унучади.
У завичај, који је напустио 5. августа 1995. године у колони која се отегла у бескрај од Бенковца, Книна, Срба до Босанског Петровца, одлазио је неколико пута, посљедњи пут када му је умро отац 2014. године.
"У Загради сада стално живи само двоје, троје старих. Пусти су наши виногради и маслињаци. Ја своју кућу ни када смо кренули нисам закључао. Шта су добили Хрвати `Олујом` - ништа. Они би вољели да се ми вратимо", рекао је Иванежа.
Он је недавно свједочио у процесу против хрватских пилота пред Специјалним судом у Београду.
"Прије неких осам година звали су ме да дођем и у амбасаду БиХ у Београду због злочина на Петровачкој цести. Питали су ме тада да ли знам ко је возио авион. Откуд бих знао! Рекли су да је авион полетио из Сплита и да је пилот био Ивица Шишић. Питали су ме чак да ли ми је он род. Ди да ми буде род", упитао је Иванежа.
Каже да би поводом 30 година од "Олује" желио отићи на обиљежавање у Босански Петровац, али да је то тешко изводиво с обзиром на то да нема организованог одласка.
Злочиначка акција "Олуја" почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције и јединица ХВО-а на подручју Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације.
Дан касније, 5. августа, хрватска војска ушла је у готово напуштен Книн и истакла заставу Хрватске, док су колоне избјеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији.
Према подацима "Веритаса", током "Олује" протјерано је више од 220.000 Срба, а на евиденцији су имена 1.893 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од којих је 1.236 цивила или 65 одсто, а око три четвртине били су старији од 60 година.
Међународни суд правде је у пресуди из фебруара 2015. године "Олују" оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид, мада свјетски експерти за ту област тврде да је та операција имала све карактеристике геноцида, преноси Срна.
