Панел-дискусија

Потресна свједочења жртава рата у БиХ у сједишту УН-а

  • 22.05.2024. 17:17

У сједишту Уједињених нација одржава се панел дискусија "Ми говоримо, јер они не могу - гласови које треба чути", на којој жртве рата у Босни и Херцеговини износе своја свједочења.

Скупу присуствују председник Србије Александар Вучић и министар спољних послова Марко Ђурић.

Вучић: Нећемо ћутати, борићемо се за истину и нико нас неће зауставити

ПредсједникСрбије, Александар Вучић се на самом почетку обраћања захвалио свим српским жртвама рата у Босни и Херцеговини, које су дошле да свједоче о страхотама које су проживјеле.

- Ово је само група људи која живи у САД. Ми нисмо довели на стотине и хиљаде људи српског поријекла из Босне и Србије. Само смо жељели да покажемо свим државама чланицама и представницима њихових делегација да истина није једнострана и да никада није била.

- Никад нисмо ћутали о страшним догађајима у Сребреници. Хапсили смо и изручивали смо свакога ко је појединачно био одговоран за ужасне злочине који су се догодили у Сребреници. Али, моје питање је: Чули сте ове људе, свако од њих се осврнуо на ту резолуцију. То нису политичари као ми, већ обични људи и сви ће се осјећати веома лоше ако ви донесете ову резолуцију. Зато што су сви они жртве и одједном они ће на челима имати знак, тако што ће постати дио геноцидног народа. Знам да ћете да кажете "то није истина, усвојили смо амандмане", онда је моје питање: Зашто ви доводите онда ту резолуцију? Ако је ријеч о индивидуалној одговорности, ко ће бити одговоран за те ужасе, шта ћемо сутра да радимо? У нацрту те резолуције нема појединаца. Зашто смо сви усвојили ту општу резолуцију 2015. године? Да бисмо имали још више тих посебних резолуција које би могле да се појаве у будућности?

- Зашто не почнемо са нечим што је учињено Србима у Првом свјетском рату. Срби су највише пропатили тада, изгубили смо више од 28 одсто становништва тада, Французи одмах испод нас. У Другом свјетском рату Срби су чинили 85 одсто свих жртава на територији бивше Југославије. Ми смо се борили против нацистичке стране од почетка рата, за разлику од неких других. А сада, када је ријеч о Сребреници, никада нисмо сакрили чињеницу да су Срби починили ужасе тамо, ми смо то осудили.

- Отишао сам 2015. да се поклоним жртвама и положим вијенац, а готово да сам био линчован. Никада нису нашли те људе. Да ли се икада игдје другдје у Европи то догодило да је премијер био жустро нападнут од многих људи које нико није сматрао одговорнима за то.

- Само неколико дана позвао сам све босанске лидере како бих повратио мир. А шта ће да буде резултат ако поднесете ту резолуцију сутра. Имаћете одушевљење на једној страни, а на другој тугу, презир, бијес и огорченост. Је л' то циљ? Да ли ће ова резолуција да уједини људе у Босни и региону? Неће, ни најмање. Зашто онда ово радите? Да ли ће да обезбиједи мир у годинама које долазе? Сви знате да је одговор негативан - поручио је Вучић упитавши која је права сврха резолуције.

- Позивам вас све да не гласате за ову резолуцију и да се створе услови за инклузивност, за дијалог и само једна такозвана бирократска вијест. Наш стални представник овдје је желио да разговара са Нијемцима као главним творцима ове резолуције, да видимо да ли можемо нешто заједно да урадимо: А знате ли какав одговор је добио, цитирам: "Суочићете се са резолуцијом, на начин на који вам ми будемо дали". Знам, ми смо превише мали, али европске вриједности ће увијек значити да сви треба да будемо укључени у процес тако важних одлука.

- Поносан сам на чињеницу да смо увијек били слободарски народ и да смо увијек плаћали највећу цијену за слободу свог народа. Још једном вас молим да размотрите своје одлуке, јер ће то имати утицај не само на регион из ког ја долазим, већ на цијели свијет - закључио је предсједник Србије и захвалио се још једном жртвама рата у Босни, које су дошле да сведоче о страхотама које су проживјеле.

- Најмање што могу да кажем јесте да нећемо ћутати, борићемо се за истину и нико нас неће зауставити - поручио је на крају Вучић.

Свједочење Мирослава Јовића

- У протеклих 25 година живим и радим у САД и с поносом кажем да сам амерички држављанин српског поријекла. Мој родни град је био жртва операције "Олуја", војне акције коју су предводиле јединице војске Републике Хрватске, против српских снага на територији БиХ. Ми Срби из Босанског Грахова, били смо протјерани истјерани из наших кућа и отишли смо у изгнанство.

- Чак и да је цијели тај егзодус избрисан, 29 година након тог протјеривања Срба из њихових кућа из те области, знак живота или суживота се поново појавио и сарадња између комшија различитих националности је на неки начин била на видику. Па, била је, до данас. Усвајањем ове резолуције само ће се подгријати страхови да ће се духови прошлости поново пробудити. Имате овдје у САД на десетине, стотине људи, који су као и људи који сједе овдје за столом, доживјели сличну судбину. Није изводљиво да дођу сви овдје, али они су мучени и преживјели су пакао. Ништа добро неће произнићи отварањем пандорине кутије усвајањем ове резолуције. Постојала је могућност да ране зацијеле, али овим ће нестати сваки трачак наде за сарадњом или суживотом у том дијелу свијета.

- Ова резолуција је отворила још једну рану господина Ранка, али и десетине хиљада људи. Ово ће да буде нова рана, зато што је он био жртва рата. Да ли ћемо ми да признамо злочине који су учињени над њим. Ова резолуција заправо брендира Ранка који је био жртва рата и означава га као криминалца, као убицу и он и његова дјеца, и њихова дјеца биће обиљежени као криминалци. Он кад је чуо за ову резолуцију био је разорен, као да је поново преживио ово. Ако он не може да путује, сви ћемо да путујемо за њега и да се чује истина - рекао је Јовић.

- Морам да поменем још један трагичан догађај у којем је 12-годишње дијете, Слободан који је био Србин и који се послије прогона са породицом вратио у своје село да узме свог пса убијен. Елфета Весели из босанске војске је убила дјечака Слободана, одсјекла му уши, избо га и на крају му пуцао у главу. Дванаестогодишњаку. Људи то морају да знају, као што је Ранко Ристић рекао, не можете то да нађете често у мејнстрим медијима. Желим вам да размислите пажљиво о штети коју ћете да нанесете овом резолуцијом. Она ће да буде дефинитивно пријетња по било какав суживот и подстицај на будућност - рекао је Јовић.

Свједочење Дијане Ивановић

- Рођена сам у Ливну у БиХ. 91. године прије рата било је 5.000 Срба који су живјели у овој области, данас их има само 20. Мање људи него што сада сједи за овим столом.

- Моји родитељи су били свједоци предратних дешавања у БиХ. Вјеровали су да им нико не би наудио јер су били добри људи, познати у заједници помагали су свима укључујући и Хрватима и Бошњацима. Али, моји родитељи су били Срби, и онда је све почело. У мају 92. пет хрватских војника је дошло и одвело мог оца на испитивање - никада се више није вратио кући.

- Био је у званичној полицијској станици, касније је пребачен у средњу школу Иван Ковачић која је претворена у концентрациони логор за Србе. Водили су тај камп Бошњаци и Хрвати. Смјештен је са још 12 Срба који су радили као сезонски радници у Хрватској и Словенији. Били су заробљени и доведени у логор у Ливну. Данима су били мучени а онда и убијени. Мој отац је био мучен 5 мјесеци. Историја из Другог свјетског рата понављаја се и то у великим размјерама.

- Мучење које је мој отац преживио било је песничење, пендречење, ударање жицама, чизмама... Манијачки су га газили, стављали му пиштољ у уста пријетећи да ће га убити. Мој отац је у толиком болу био да је преклињао да га убију. Рекли су му да, зато што је Србин, прво ће да га муче, а онда да га убију. Кад би се један војник уморио, други би га замијенио док се и сам не би уморио да ми мучи оца. Једне ноћи су му ставили повез на очи и рекли да га воде на стријељање. Кад су га извадили из аута рекли су да пази гдје хода да не би згазио тијела своје браће и рођака. Овакве пресије су вршене сваког дана. Најгоре је била електрична столица, сипали би воду свуда и ставили га на столицу. Имао је опекотине свуда.

- На крају су га ставили у самицу, спавао је на бетонском поду 5 и по мјесеци. Мајка је за то вријеме живјела у сталном страху јер су стално биле пљачке, нестанак Срба, спаљивања кућа. Једног јутра је наша комшиница пронађена мртва у кући. Била је гола и силована. Имала је рану од ватреног оружја на грудима и изломљене удове. Моја мајка је одведена у логор, гдје су је редовно тукли и мучили на електричној столици, као и мог оца. Пријетили су јој, уз мучење, да ће да доведу сву њену дјецу и да их побију пред њом.

- Увијек се дубоко потресем кад причам о овоме. Ипак покушавам да будем објективна и разумијем и знам колико је тешко бити жртва рата. С друге стране такође сам и збуњена зашто смо ми, српске жртве, дискриминисани од Уједињених нација, и умјесто да нас уједињују, оне нас дијеле. Људи из БиХ су на свој начин зацијелили своје ране, а ми их данас поново отварамо - рекла је.

Свједочење Ранка Ристића

- Хвала вам на прилици да испричам причу коју дијеле стотине хиљада Срба у бившој Југославији. Прича о истини, смрти, неправди и на крају прича о нади. Рођен сам у Завидовићима у централној Босни. Прелијепо мјесто, али мјесто гдје се историја понавља из Првог свјетског рата. Велики број Бошњака и Хрвата се прикључио Хитлеровој окупацији.

- Тамни облак рата се 1992. опет надвио над нама. Дошли су наоружани и држали нас на нишану. Наредили су нам да одемо у град и није нам било дозвољено да изађемо. Један је пуцао директно мени изнад главе, потом ставио цијев мени на сљепоочницу и рекао мом оцу да се врати или ће ме убити. Никад нећу заборавити израз на лицу мог оца.

- Послије тога, једва смо избјегли још једну блокаду пута. Послије су палили једно по једно село. Етнички су очистили предио око Завидовића. У селу Возућа је живјела Ковиљка Ристић Пашајлић, само неколико стотина метара од српског манастира. Звала ме је "Бели" зато што сам имао плаву косу као мали и увијек је била насмијана и давала ми слаткише. Бошњаци из сусједног села су једног дана дошли у њену кућу, кућу моје баба-тетке, силовали је, пререзали јој гркљан и одсјекли јој дојке. Гркљан јој је био извучен као нека врста трофеја. Када су завршили с мојом баба-тетком отишли су у кућу Ранке и њена судбина је била иста као и од моје баке.

- Преко 3.000 терориста Ал-Каиде је дошло тада у Босну да се боре против Срба, али и Хрвата. Тројицу српских војника су ухватили терористи и сви су били обезглављени. Лошим обртом судбине поставили су логор у селу Гостовић код мог прадједа и он је такође одведен у логор смрти. Ту су они исценирали коначни напад на село Лозућа. За само неколико дана 95. године убили су око 500 Срба. Након тога за само неколико дана убили су 3.000 Срба. Многи од ових прешли су у друге земље и Вршили су терористичке нападе. 2001. двојица од ових бораца Ал Михтар и Ал Хазми отели су амерички лет 77 и ударили су Пентагон. И тако ево ме у новој земљи, покушавам да заборавим ужасе рата и видим поново ове борце, а медији су само биљежили лоше ствари о Србима. Нисам овдје да правдам било какав ратни злочин, први бих процесуирао све ратне злочинце, и мнгои и јесу били процесуирани али даме и господо шта је са овим људима овдје? - гласи свједочење Ристића.

Свједочење Светлане Станић

- Током рата сам имала 6 година и требало је да проведем дјетињство играјући се са другарима. Умјесто тога, страх агонија и мука - то је било моје дјетињство.

- Село у коме смо били у концентрационом логору. Ишла сам од рођака до куће у којој смо били и питала сам шта се десило са свима око мене јер сам била сама. Онда сам схватила да је група војника ушла у село. Онда сам се сакрила у жбуњу надајући се да ме нису видјели. Онда сам схватила да нисам чула да долазе. Тада сам видјела како муче и пребијају мог стрица, док нису били задовољни и оставили су га на земљи да се бори за живот.

- Чекала сам док они сви нису отишли и кад сам мислила да је било безбједно отрчала сам до куће да потражим помоћ, али никог није било. А нико није отворио јер су мислили да су војници који поново долазе на врата само да нас малтретирају.

- Ова сјећања су и дан-данас са мном, 30 година касније. Да се каже да су ратови једнострани, то није тако. Ратови за собом остављају жртве са свих страна и ми смо свједоци тога. Имамо поремећаје и трауме које трају цијелог живота. Има оних који нису догурали до овде. Као мајка, не могу деци ни да објасним шта су све моји родитељи преживели да би нас сачували. Ни једно дијете не треба да преживи такву нехуманост какву смо ми преживјели. Постигли смо да признамо патњу свих жртава, нарочито дјеце, свих који су као ми искусили рат. Сви заслужујемо правду и надам се да на овај начин можемо да је постигнемо - рекла је Светлана.

Свједочење Душке Станић

Душка Станић прва је почела са свједочењем, описавши да је живјела са оцем, мајком и двије сестре у малом селу.

- Једног хладног априлског јутра мајка ме је обавијестила да је школа отказана. Нисам схватала шта се дешава, а онда сам сазнала да ћемо бити смјештени у концентрационом логору. Јели смо само храну коју смо имали код куће. Ноћу смо чули да старији међу собом причају, нисам могла да схватим шта се дешава и што не могу да изађен са друштвом да се играм на улици.

- Група људи дошла је у црним унифромама, војници, и један од њих је уперио пиштољ у мене тако близу да сам могла да га осетим, моји родитељи ништа нису могли да ураде, само су стајали и гледали. Натјерао нас је да уђемо у комби пун људи у којем су такође били Срби. Био је мрак и скучено, нисмо знали где идемо, сви су били уплашени као и ја.

- Била сам гладна, изморена, нисам знала шта се дешава. Послије 3 дана војници су дошли и рекли да жене и дјеца улазе у аутобус, а мушкарци остају. Поздравили смо се с татом не знајући да ли ћемо се икад више видјети и ушли у аутобус. Чула сам од жена да ће нас бацити у јаму.

Поређали су нас у ред за стријељање и да дигнемо руке у вис. Могли су да бирају, ја сам се молила и надала сваког дана да ћемо да преживимо и да ћу моћи да дочекам још један дан, као што сам могла и прије рата. Али, постало је још горе. Мој ујак ми је причао о страхотама шта су све преживјели и шта су им радили - тукли га штаповима и газили чизмама, тјерали их да стоје боси на врелим плочама, није било милости и сваки дан су имали тежак рад а онда као животиње враћани у логор гдје су их тукли.

- Сјећам се једног дана, то је била српска територија, Бошњаци су ишли у школу са нама, имали су слободу кретања, стекла сам пријатеље. Једног дана један од Бошњака је рекао једном млађем "хајде да је ухватимо и да је силујемо". Они су кренули према мени, једино што ме је спасило је што сам била брза. Живјела сам у страху не знајући шта у било ком тренутку може да се догоди.

- Нисмо имали хране ни склониште. Била сам бескућник и поново уплашена. Тек касније сам схватила шта сам ја прошла у дјетињству и да овако дјетињство не сме да изгледа. Грчке породице су нас примиле и смјестиле у домове. Тек тад сам схватила да би дјетињство тако требало да изгледа, да не слушам гранатирање. Једино што сам научила кроз све то је да на овом свијету има добрих људи и наде, након што сам прошла кроз сву ту патњу, и данас спавам са упаљеним свјетлом и имам ноћне море. Морамо да будемо бољи од тога, наша дјеца заслужују бољу будућност, и ни једно дијете не заслужује да прође кроз оно кроз шта сам ја прошла. Зато сам и књигу написала - рекла је Душка.

Пратите нас и путем Вибера

  • 23:30 Ноћни програм

    Ноћни програм