Од аморалних лица очекује се да их није брига када се неко неисправно понаша. Због тога, док пишем овај текст, стојим пред битним парадоксом: уколико су садашње судије Уставног суда заиста високо морални правници, онда је овај текст сувишан и само је случајна грешка њихово неисправно (неуставно) понашање које тематизујем, односно, уколико они нису високо морални правници, онда је овај текст такође сувишан, јер ја немам другог начина да их упозорим на њихово неисправно (неуставно) понашање осим да их позовем на њихову моралну обавезу да се понашају исправно (уставно). Посебно ме мори питање у којој мјери смо сви ми остали аморални, јер од тога зависи колико нас ће се понашати као да нас није брига за исправно или неисправно понашање судија Уставног суда. 

Ипак, без обзира на наведени парадокс и/или питање јавне подршке овом протесту против кршења Устава БиХ, овај текст мора настати. За земљу у чијем Уставу пише да је „држава која ће функционисати према слову закона“ (чл. И/2 Устава) просто је неподношљиво то што је крњи састав Уставног суда своја Правила ставио изнад Устава и неприхватљиво да се о томе непристојно ћути сада када се стварно и десио случај да судија којој је истекао мандат наставља да ради у том суду супротно уставној норми.

Како Правила могу бити изнад Устава?

Сеада Плаварић је 11. новембра ове године, по сили Устава, морала напустити ову институцију. Истекао јој је мандат, који може трајати најдуже до навршених 70 година старости (чл. ВИ/1.ц Устава). Чињеница да су судије крњег Уставног суда изнад те уставне одредбе ставиле недавну допуну својих Правила, којом кажу да судија тог суда остаје на функцији док се не изабере нови судија умјесто њега, оправдано поставља питање да ли су те судије заиста високо морални правници, јер они не поштују Устав који су дужни да подрже (чл. ВИ/3 Устава), јер су такву заклетву положили? Уз то, када се говори о неуставном саставу крњег Уставног суда, у обзир треба узети и ове чињенице: крњи састав Уставног суда тренутно чини седам судија (три тзв. стране судије које је изабрао предсједник Европског суда за људска права и четири тзв. домаће судије које је изабрао Представнички дом Федерације БиХ, да нема судија које бира Народна скупштина Републике Српске); у Уставу стоји одредба у којој пише:„Уставни суд БиХ ће имати девет чланова“ (чл. ВИ/1 Устава), а што значи да без прописно изабраних девет чланова Уставни суд не може вршити своје уставне надлежности (у оригиналном тексту Устава, који је објављен на енглеском језику, у чл. ВИ/1, који се односи на састав Уставног суда, и у чл. ИВ ст. 1., који се односи на састав Парламентарне скупштине, уставотворац је користио исти израз „схалл хаве“, па је рекао „The Constitutional Court of Bosnia and Herzegovina SHALL HAVE nine members” i „The Parliamentary Assembly SHALL HAVE two chambers: the House of Peoples and the House of Representatives”, а што значи да је у питању обавезан састав као услов за рад институције, тј. исто као што без прописно конституисана два дома Парламентарна скупштина не може вршити своје уставне надлежности тако ни Уставни суд без прописаног састава не може вршити своје уставне надлежности). И изнад ове уставне одредбе, још раније, Уставни суд ставио је одредбе својих Правила која се тичу кворума за рад и сл., и на тај начин игнорисао уставну одредбу о обавезном саставу суда.

Злоупотребе Уставног суда су прочитана прича

Поента овог текста наравно није да приказује неку наивност. Зна се шта је проблем у вези са функционисањем Уставног суда и ко је одговоран за тај проблем. О томе треба гласно говорити. Политичко Сарајево, непомирено са чињеницом да је Дејтонски мировни споразум (посебно Анекс ИВ Споразума: Устав БиХ) такав какав јесте, деценијама путем притисака на Уставни суд користи ову институцију као инструмент за два циља – да преправи Устав БиХ и да испровоцира Републику Српску како би она у једном моменту, макар у афекту, саопштила да због свега тога одустаје од Дејтонског мировног споразума (ту изјаву политичко Сарајево објеручке би дочекало и одмах констатовало као званичан крај Дејтонског мировног споразума, наравно с циљем да се створи нови сукоб и с надом да би након тог сукоба дошло до за њега пожељнијег уставног уређења БиХ). За протеклих скоро тридесет година такве политике, на оба та поља, политичко Сарајево доживјело је потпуни пораз од Републике Српске. Прво, нити један покушај преправљања Устава БиХ није уродио плодом – и даље су “три народа” и “два ентитета” кључна одредба Устава (“јест и биће”), а све остале спорне одлуке Уставног суда практично су неспроводиве. Друго, настојање да се злоупотребама Уставног суда испровоцира Република Српска и да у страху од неизвјесних будућих одлука тог суда она одустане од Дејтонског мировног споразума, претворило се у свима видљиву чињеницу да је политичко Сарајево, које тако злоупотребљава Уставни суд, разоткривено као очигледан непријатељ Дејтонског мировног споразума. На другој страни, Република Српска, такође на очиглед свима и свакоме, разјаснила је да је одувијек била поштовалац и заштитник Дејтонског мировног споразума.

Након свега, заиста никоме није јасно зашто политичко Сарајево и даље гура главу у пијесак и игнорише то што свако види да оно Уставни суд упорно и дрско користи као инструмент своје противдејтонске политике?

Ко Уставном суду диктира одлуке?

Знам да овакво питање може звучати дрско, па чак и непристојно, али молим вас посветите потребну пажњу само једном од бројних примјера који га оправдавају.

Од 2011. године БиХ налази се у лавиринту у који ју је гурнуо Уставни суд БиХ одлуком У-1/11 од 13. јула 2012. г. (тиче тзв. државне имовине). Наиме, накнадно читајући ту одлуку видио сам да се у њој често помиње Споразум о сукцесији имовине бивше Југославије. Чудно ми је било што се нигдје у одлуци не наводи број Службеног гласника БиХ у којој је она објављена. Ипак се ради о документу на коме се покушава одржати та одлука. Кренуо сам у истраживање и закључио да се ни у каснијим одлукама тог суда у вези са истом материјом не помиње број Службеног гласника БиХ у којем је Споразум о сукцесији објављен (прим. ради У-4/21, која се односи на шуме Републике Српске, или У-8/19, која се односи на пољопривредно земљиште Републике Српске, такође не наводе тај податак). Затим сам кренуо са претрагом других одлука Уставног суда и утврдио да судије Уставног суда више од десет година, у периоду током кога су доносиле одлуке о уставности закона који се тичу имовине или по апелацијама на које је примјењивао Споразум о сукцесији, уопште нису ни знале гдје је објављен Споразум о сукцесији на који се позивају. Оправдано се поставља питање да ли су га уопште и прочитале? Наиме, те судије, а што је заиста невјероватно и скандалозно, у одлуци АП-3153/15 тврде да је Споразум о сукцесији објављен у Службеном гласнику БиХ бр. 43/01. У одлуци АП-1760/19 тврде исто. Проблем је што Службени гласник БиХ број 43/01 и не постоји! Те године (2001.) објављена су укупно тридесет и три (33) броја Службеног гласника БиХ?! Даље, у одлуци АП-1080/18 тврде да је Споразум о сукцесији објављен у Службеном гласнику БиХ бр. 22/01, али није ни ту?! Споразум о сукцесији објављен је у Службеном гласнику БиХ број 10/01. Дакле, не само да судије нису знале гдје се налази Споразум на коме темеље своје одлуке, него, понављам, самим тим неспорно су оправдана питања: Да ли су га икада видјеле и прочитале? Ко то пише одлуке Уставног суда? Гдје се пишу одлуке Уставног суда? Ко је тај ко свих ових година одлучује умјесто судија Уставног суда и том суду само на потпис доставља оно што мора бити одлучено, а да они и не прочитају одлуке за које гласају? На крају крајева, да ли ћемо уопште икада утврдити колико је таквих спорних одлука до сада било?

Парт тајм судије

Посебан феномен у свему томе су тзв. стране судије. Никада нико од њих није поставио питање зашто су искључени из одлучивања путем организационе форме велико вијеће Уставног суда (раније вијеће пет судија). Док год су они у саставу суда логична обавеза те институције је да саставом вијећа која одлучују у предметима тог суда обезбјеђује уставни стандард заштите уставности, људских и грађанских права прокламован Уставом путем обрасца прописаног састава суда. Дакле, не кажем да је увијек и о свему суд морао одлучивати у тзв. пленарној сједници, али тврдим да је, с обзиром на уставну композицију суда, у сваком вијећу морао бити по најмање један члан суда из све три групе судија (оних које бира предсједник Европског суда за људска права, оних које бира Представнички дом Парламента Федерације БиХ и оних које бира Народна скупштина Републике Српске). Зашто то страним судијама није сметало и да ли су се икада запитали да ли и зашто можда они сметају некима од домаћих судија у поступцима доношења неких одлука по грађанским апелацијама, они ће сами морати одговорити.

Неуставно одлучивање као правило рада страних судија

Како стране судије својим колегама у иностранству све то објашњавају? Да ли им кажу да грађани БиХ и не заслужују бољи Уставни суд? Ајде што се мире с тим да буду искључени из одређених судијских послова, али зашто су кршили Устав БиХ тамо гдје су били судионици одлучивања. Прим. ради, како је могуће да је по истим правним аргументима Уставни суд подршком страних судија утврдио да је 9. јануар неуставан, а 1. март уставан празник, када се има у виду да је 1. март неуставан и због уставне одредбе из Анекса ИИ/2 на Устав, која говори о континуитету прописа, а због свог неуставног назива “Дан независности РЕПУБЛИКЕ БиХ”, празник нечега што због дејтонског Устава не постоји, па је самим тим у супротности са истим тим важећим Уставом? Или, такође само прим. ради, зашто су стране судије неуставно арбитрирале у корист политичког Сарајева када је у питању тзв. државна имовина? Давне 2012. године Уставни суд је већ поменутом одлуком У-1/11 унио конфузију између питања права на тзв. државну имовину и надлежности за доношење закона о имовини, па смо се ТРИНАЕСТ ГОДИНА налазили у конфликту у вези с тим питањем, да бисмо прије неки дан дочекали да два члана Предсједништва БиХ - Денис Берћировић и Жељко Комшић, својим приједлогом Закона о државној имовини траже додатну надлежност БиХ, признајући тиме да је Република Српска све ово вријеме била у праву тврдећи да БиХ такву надлежност нема и да по Уставу БиХ и ентитетским уставима само ентитети могу доносити такве законе.

Знају ли стране судије значај Устава БиХ?

Стране судије занемарују да је до грађанског рата у БиХ, између осталих разлога, дошло и због идеја о исламској револуцији и стварању исламске државе БиХ. Устав БиХ је легална и легитимна, међународно прихваћена, препрека тим циљевима. Како онда они објашњавају своју улогу у подршци очигледним противдејтонским акцијама политичког Сарајева (може се рећи и екстремно-вјерским и националистичким, јер их оно предузима позивајући се на интересе Бошњака и муслимана, а отворено против интереса других народа и вјера)? Да ли их због тога колеге у Њемачкој и Швајцарској питају да ли је та њихова подршка дала неки подстрек Емраху Ибрахимовићу (поријеклом из БиХ), који је у септембру ове године у Минхену, иначе родном граду судије Ангелике Нусбергер, напао на козулат Израела? Или, да ли их питају то да ли је њихова подршка дала подстрек Санији Амети (такође поријеклом из БиХ), која је у септембру ове године у Цириху, иначе родном граду друге судије Хелен Келер, пуцала на слику Богородице и Исуса Христа? Судије Нусбергер и Келер морају бити свјесне чињенице да џемати и параџемати, као и разни завичајни клубови у којима се окупља и екстртемизу учи та милитантна омладина, своју централу имају у политичком Сарајеву.

Чувари апанажа

Да су стране судије хтјеле бити коректне и објективне, могле су бар мало помоћи напретку и изградњи суверенитета БиХ. Требале су се, прим. ради, супроставити коришћењу намјерно погрешног превода Устава БиХ (фалсификат видљив на интернет страници Уставног суда БиХ, извор: уставнисуд.ба) којим се оригинална уставна одредба која каже да „за именовања након више од пет година након првобитног именовања судија, Парламентарна скупштина може законом предвидјети другачији метод селекције тројице судија ОДАБРАНИХ од стране предсједника Европског суда за људска права“ (чл. ВИ/1.д Устава), преправља у текст “...Парламентарна скупштина може законом предвидјети другачији начин избора троје судија КОЈЕ БИРА предсједник Европског суда за људска права”, а чиме се жели тумачити да се без промјене Устава не могу искључити стране судије, него се може само предвидјети другачији начин избора троје судија које и даље мора бирати предсједник Европског суда за људска права. Ваљда им је од почетка полемике о искључењу страних судија из Уставног суда било јасно да је у оригиналном тексту на енглеском језику јасно видљиво да за искључење страних судија није потребна промјена Устава, јер се каже да се законом предвиђа нови начин избора троје судија које је већ одабрао предсједник Европског суда за људска права, а не троје судија које бира предсједник Европског суда за људска права. Ћутећи о свему овоме, стране судије су се оголиле као пуки чувари личних апанажа. Напомињем, наведени примјер је само један од бројних примјера преправљања оригиналног текста Устава БиХ и путем погрешног превода, који је објавио и у свом раду користи Уставни суд БиХ, прављења другачијег текста Устава, онаквог који је више по вољи политичког Сарајева.

Нису исте све судије

Никада нису сви исти. Бирајући Златка Кнежевића, као „истакнутог правника са високим моралним угледом“ за судију Уставног суда БиХ, Народна скупштина Републике Српске очигледно није погријешила. Не говорим то због тога што је приликом доношења личне одлуке да се повуче из Уставног суда и оде у пензију (онда када су његове дотадашње колеге, на начин који је супротан и Уставу и Правилима Уставног суда, донијеле одлуку о укидању чл. 39. Правила Уставног суда), између осталог, примио к знању и став Народне скупштине о стању у Уставном суду БиХ. Говорим због тога што се очигледно радило о високо моралном судији, професионалцу који није хтио да буде у функцији игара политичког Сарајева и који је био у стању да антиципира развој будућих догађаја у Уставном суду, одбијајући да учествује у кршењима Устава која крњи састав Уставног суда безочно и стрмоглаво чини. Бивши судија Кнежевић, иако је до краја његовог мандата тада било остало скоро десет година, није хтио да чини оно што данас чини Сеада Палаврић којој је већ истекао мандат или судије Ћеман и Галић којима је остало годину или двије до краја мандата.

Из Уставног у Неуставни суд БиХ

Уз све набројано (и још много сличних чињеница) преостале судије крњег Уставног суда и даље се понашају као да се ништа неуставно не дешава (засједају, вијећају, одлучују..., као да је Уставни суд у прописаном саставу и као да су све судије у мандату). Можда бисмо их заиста требали преименовати у Неуставни суд БиХ? Да и не говоримо о томе колико су спорне одлуке које доносе тако радећи. Нису више у питању само проблеми који настају због тога што су оне у немалом броју неисправне са становишта поштовања Устава, него је проблем и то што их доноси неуставан “крњи” састав Уставног суда који узурпира уставне надлежности прописно састављеног Уставног суда. 

Крајње је вријеме да преостале судије дају одговор на питање – оставке или даље брукање? На крају крајева, шта ће икоме Уставни суд који је неуставном саставу, који примјењује фалсификован превод Устава БиХ, чије одлуке ко зна ко, како и гдје пише, чије одлуке се не примјењују ни под пријетњом кривичног гоњења и у коме данас, на очиглед свакога живог у БиХ, Сеада Палаврић безобзирно игнорише и срамотно гази Устав БиХ, настављајући да умјесто Устава БиХ узалудно подржава противдејтонску агенду политичког Сарајева?

Пратите нас и путем Вибера