"То је трајало седам, осам дана као читава вјечност. Неких детаља не, а сјећам се тих звукова, тога пуцња", прича нам Станко Момчиловић из Удбине и додаје:

"Данас ми није јасно како са двоје мале дјеце, ајмо тако рећи па и безболно и нормално након осам дана стигли у Београд".

Љето послије другог разреда гимназије Наташа Дракулић памтиће док је жива. Требало је бити најбезбрижније, а било је љето у коме се из коријена промијенио њен живот. Била је дјевојчица од 16 година и само који километар даље када су хрватски мигови бомбардовали колону у којој је била. 

"Мени је најгоре било што су моји родитељи... Умро је од посљедица рањавања", присјећа се с болом у гласу Наташа.

Хрватска авијација бомбардовала је колону 7. и 8. августа, тада је погинуло 12 људи, међу њима и четворо дјеце. Прије двије године покренут је судски поступак у Београду, али све стоји у мјесту.

"Али нема доказа да су им позиви уручени, или бар покушани бити уручени. Неће то никада ни бити јер је хрватска Влада на службеном сајту свом, чим је стигла та замолница, ми београдску оптужницу не признајемо и нећемо поступати по тим замолницама из Србије", рекао је Саво Штрбац, директор Информационо-документационог центра "Веритас".

У "Олуји" је са вјековних огњишта протјерано  више од 220.000 Срба.

"Ово мјесто показује да хрватска војска која је извршила агресију Републику Српску 1995.године имала је геноцидну намјеру, јер авијација је овдје напала колону цивила која се повлачила из РСК и ово мјесто је наша вјечита опомена", каже Жељко Будимир, изасланик предсједника Републике Српске.

Крст на Петровачкој цести највећа је опомена и подсјетник за Крајишнике који су у колони, силом рата, напустили своје куће и имања. Многи више никада нису прошли Петровачком цестом, а камоли крочили на свој кућни праг. 

Пратите нас и путем Вибера