"Naša trobojka je za srpski narod više od zastave, ona je svjedok svih važnih trenutaka u našem život", poručili su iz SNSD-a.

Zastavo moja, zastavo trojna,

Svijeno srce naroda bojna,

Zar već u tvojim bojama spava

Crvena krvca i krvca plava?

O čemu snivaš kad se ne njijaš?

Jel te rođeno koplje probolo,

Te od beline rođene svijaš

Samrtni pokrov na telo golo?

Zastavo moja, zastavo trojna,

Svijeno srce naroda bojna,

O čemu snivaš?

Da li se sećaš vekova davnih,

Vekova davnih, časova slavnih,

Šareni leptir kad si još bila,

Po lepom vrtu srpske celine

Proletajući s cveta na cvet?

U suncu slave šar ti se krila

Divno preliva,

A ti počiva

Na cvetnoj ruži dušanske sile

Sisajuć iz nje zanos i svest.

Slavan to beše srpski lepirak

I srpskog vrta zanošljiv mirak,

Slava se naša daleko čula,

Čula je za nju istočnica bula,

Čula je za nju, pa se dokrade,

Pod jaglukom joj lepirak pade,

Zanesen slavom od vrta svog.

Bula mu krila rezati stade

Na šarengaće za dilber-kade

Mekog saraja padišinog.

Da li se sećaš još i tih dana,

Te crne trage sramotnih rana

Srezanim krilom stidljivo skrivaš?

Zastavo moja, zastavo trojna,

Svijeno srce naroda bojna,

O čemu snivaš?

Problagovala s’ u lakom sanu

Sumornu zimu narodnog stida,

Al’ već u tebi proleće granu,

Sarajske čini sa tebe skida;

Sunce slobode i krstov znače

Mlada će krila da ti ozrače.

I ti se prenu iz teške kobi,

Čauru ropstva krilima probi,

Polete suncu i krstu svetu.

Al’, još u letu,

Stade te piska, stade jauk.

Ne behu to zraci sunašca zlatna,

To beše mreža pauka gladna,

Suzama gorkim beljena, prana,

Naroda klana, poisisana,

A usred mreže krstaš pauk:

U prepredenoj golemoj mreži,

Srpski lepirak – evo ga leži!

Paučinom si sapet u krili’,

Gmizavi pauk po tebi mili,

Šeće se po tvom srcu strvenu,

Sisa ti plavu krv i crvenu,

A ti zar živiš, zar očekivaš?

Zastavo moja, zastavo trojna,

Svijeno srce naroda bojna,

O čemu snivaš?

Ako još ima krilatih snova

Ispod okova,

Oh, onda sanjaj oblake crne

Što će ih vreli juže da zgrne,

Oblake crne, oluje besne

I munje kresne

I grom i jek;

Vihor da sapon raskine mreže,

Tebe u vrte tvoje donese,

Grom da sažeže

Pauku vek.

Il’ ako ne mo’š od sreće ružne

Zamislit, druže, toplote južne,

Bujice lužne, vihore kružne:

A ti bar usni severne stege,

Mećave, ciču, smetove, snege,

Da krune pršte na čelu živu,

Korice mrznu o sablju krivu,

Na krvav porfir da zgrije krv!

A kamol’ krvnik u plaštu sivu,

A kamol’ pauk, a kamol’ crv!

Pa nek i tvoje srce prehladni,

Tek da te pauk ne jede gladni,

Tek da mi nisi strvini strv!