Лицемјерство је одавно пробило све границе када је ријеч о дјеловању америчке администрације у Републици Српској и БиХ. Јасно је да уопште не презају од тога да отворено пријете, уводе санкције по неким својим правилима, пријете банкама и грађанима.
Сада их тобоже занима каква је финансијска ситуација у Републици Српској, па се серијом објава на друштвеним мрежама питају гдје је новац. И све то би било смијешно да није жалосно, јер се за паре распитује држава која своје паре штампа без покрића, а онда подиже порезе, како би грађани имали илузију да они финансирају рад америчке владе.
„Центри моћи се налазе у Сарајеву, у појединим амбасадама, и одатле се дају налози. Могли сте медијски да видите да поједини опозициони политичари предвиђају ванредне изборе. Није то њихова памет, они су само портпароли тих центара моћи, амбасада, и овај пошиљалац пријетеће поруке је само један од извршилац тих налога“, изјавио је Радован Вишковић, предсједник Владе Републике Српске.
Новац је ту, и он се у Српској барем види у редовним пензијама и осталим буџетским давањима, смањењу дуга и у бројним другим показатељима. То што неки домаћи политичари не могу или не смију да виде својим очима, то је ствар њиховог избора или враћања силних уложених средстава. А тренутна БиХ је плодно тло за свакакве Марфије, који мисле да је овдје довољно обути каубојке и у стилу господина Меклауда из Надреалиста, са прекршеним ногама на столу, ућуткивати све редом. А довољно је да се погледа само мало даље од Балкана, па ће ствари бити много јасније. Док се Русија, Кина, Индија и све друге слободномислеће и финансијски стабилније државе окрећу мултиполарном свијету, а њима објеручке хрле и досадашњи амерички, углавном нафтом богати савезници, накочоперени усплахирени човјечуљак Марфи једино може да тренира строгоћу у БиХ, гдје додуше има оних који би да га слушају, наравно у политичком Сарајеву. Нарочито сада, када је на помолу и промјена власти у САД-у, па ваља ушићарити шта се још може.
„Прије свега они су претјерано одувијек укључени у све што се дешава у БиХ, међутим у посљедњих пола године до годину дана они су интензивирали своју кампању, која се не тиче нас, него неких процеса, унутрашњих намјера самих запосленика, односно амбасадора, који жели да постигне неке политичке посљедице свега овога. Оно што стварно треба рећи да је стварно непримјерено да се једна амбасада бави питањима која се тичу БиХ, и да конкретно води једну организовану политичку кампању, потпуно су откривене намјере једне политичке структуре, која води једну политику на штету једне групе, једног народа, то је у овом случају српски народ“, рекао је Војислав Савић, политиколог.
Српски народ, који је увијек био на правој страни историје, без чије жртве не би било ни америчке слободе. Зна то и Марфи, знају то многе трећеразредне дипломате који вршљају по Балкану и граде каријере, стварају пословне контакте, па се касније враћају као инвеститори, а у мемоарима пишу како су Срби били у праву. Знају то и сподобе попут Тода Булока, које обилазе банке и утјерују страх у стилу чикашке мафије са почетка прошлог вијека. Све уз амин америчке амбасаде.
„Скоро да није нормално да имате толики притисак од америчког амбасадора Марфија који се више бави Републиком Српском и својом земљом. Имате овдје уколико касни нека исплата један сат, одмах се укључују неки медији, појединци како касни,. А уколико се деси да НЛБ не исплати средства запосленима на АТВ која су уредно уплаћена, онда нисмо чули ниједну реакцију или оглашавање из тих амбасада или душебрижника за права грађана и слободе како се већ представљају. То су излизане фразе о демократији, слободи, правима грађана, јер како је могуће да санкционишете неко правно лице, а знамо ко је губитник у том случају, обичан човјек, који ради за своју породицу, који нема везе са тим радњама које се том правном лицу ставља на терет, онда како је могуће да кажњавате обичне људе тако што им ускраћујете радно мјесто лична примања, а тиме и основне тековине демократије а то су право на живот, право на рад“, каже Вишковић.
А обичан човјек се и даље пита докле иде овакав безобразлук најмоћније земље на свијету. Имају ли пречег посла и већих проблема од буџета Републике Српске. Имају, и те како, а прво би могли сами себе да питају гдје је новац, јер у вријеме настанка овог текста, амерички дуг је износио 35 билиона, или 35 хиљада милијарди долара. А та цифра расте из минута у минут. И да подсјетимо, Американци тај дуг покушавају да покрију штампањем новца, све док лист тоалет папира не буде вриједнији од новчанице једног долара.
