За неке људе глад може бити врло сложена и не мора да значи да је увијек физичка - настала из потребе за енергијом - већ је покрећу други механизми. Поред ''стварне'', постоје и друге подједнако интензивне врсте глади. Свака од њих има своје окидаче, улогу и утицај на здравље, а препознавање разлика између њих може бити кључ за бољу контролу апетита.
Ако вам мисли о храни заузимају већи дио дана, то може бити знак да осјећате одређене глад која није класична.
Хедонистичка глад
Уживање у мирису кроасана у пекари, чоколадном колачу послије вечере, па још и парче сира ''за крај'' - то је хедонистичка глад. Не једемо јер нам је потребно, већ зато што је храна превише укусна и привлачна да бисмо јој одољели.
Храна је једно од најјачих задовољстава за наша чула, али код неких људи жеља за укусом прелази границу и претвара се у сталну потребу за ''грицкањем''. Мисли о храни постају оптерећујуће, слично зависности. За разлику од физиолошке глади, која има јасне сигнале, хедонистичка глад их нема, а управо зато је стручњаци све више повезују са порастом гојазности.
Како да обуздате жељу за уживањем у храни
Најгоре што можете да урадите је да себи неку храну строго забраните, јер то само појачава жудњу. Умјесто тога, комбинујте омиљене намирнице са онима које ће да вас засите - на примјер, чоколаду узмите уз мало воћа и орашастих плодова, јер ће комбинација шећера, протеина и здравих масти ублажити потребу за још једном порцијом.
Покушајте и са здравијим алтернативама - ако жудите за млијечном чоколадом, можете умјесто тога одабрати црну. Доказано је да она може стабилизовати шећер у крви и умањити касније нападе глади. Поред тога, редован ритам оброка и контролисане порције помажу да избјегнете ''хедонистичко преједање''.
Још један трик је да поједете нешто љуто и горко. Јако зачињена храна може смањити апетит, а горке намирнице подстичу хормоне ситости у цријевима и смањују жељу за слаткишима.
Емоционална глад
Осјећај усамљености и стрес често се повезују са појачаном жељом за храном, посебно оном богатом шећером и мастима. Наш мозак препознаје ову храну као средство утјехе, јер се активира допамин када је једемо, који нам доноси тренутно олакшање и осјећај задовољства.
За многе, ова веза између хране и емоција формира се још у дјетињству и временом постаје навика: Када смо узнемирени, тражимо храну као ослонац. Тада се активирају дијелови мозга повезани са емоцијама, глађу и наградама, што јача потребу да једемо не због физичке глади, већ због осјећања које узрокује.
Овакви обрасци лако могу постати зачарани круг - једемо да бисмо се осјећали боље, а онда се због тога осјећамо криво, што нас поново води у емоционално преједање. Ипак, важно је знати да је емоционална глад у одређеној мјери нормална, докле год не доводи до свакодневног преједања и ризика по здравље.
Како да храна не буде једина утјеха
Ако желите да прекинете овај образац, први корак је да препознате шта га покреће. Када уочите емоционални окидач, покушајте да га замјените неком другом активношћу која такође подстиче хормоне задовољства. То може бити разговор са пријатељем, лагана физичка активност, медитација, дубоко дисање, као и креативне активности попут сликања или писања.
Физичка глад
Све што једемо има велики утицај на то колико често и колико интензивно осјећамо глад. Посебно проблематични могу бити рафинисани угљени хидрати, попут бијелог хљеба, тјестенина или пиринча које, због недовољно влакана и хранљивих материја, организам брзо разграђује. То доводи до наглог скока шећера у крви, а затим и његовог пада, што активира хормоне глади и наводи вас да унесете стотина додатних калорија током дана, показала су истраживања.
Рјешење је у избору нерафинисаних угљених хидрата као што су овас, јечам, или киноа, који због већег садржаја влакана одржавају стабилнији ниво шећера. Добра стратегија је да започнете дан оброком који садржи протеине, попут јаја или јогурта и додате изворе влакана као што су воће, поврће или сјеменке, што може смањити потребу за преједањем касније у току дана, преноси Телеграф.
