На Филмском фестивалу у Кану овације могу да трају и дуже од 10 минута. Поставља се питање: шта тјера људска бића да ударају руку о руку, односно да аплаудирају?
На Канском фестивалу постоје дуги аплаузи, а затим стојеће овације. Послије приказивање филма „Horizon: An American Saga“ у режији Кевина Костнера, која је имао премијеру на посљедњем Канском фестивалу, публика је пљескала седам минута. Али то нису најдуже овације у историји овог фестивала. Та награда иде „Пановом лавиринту“ из 2006. године, након чега је аплауз трајао невјероватних 22 минута. Затим 20 минута за Фаренхајт 9/11 Мајкла Мура 2004. године.
Зашто су људи прво почели да ударају длановима о длан да би показали одушевљење? Да ли то раде друге животиње? И зашто не радимо нешто друго умјесто аплаудирања, као на примјер да дувамо у трубе, звиждимо или узвикујемо, запитао се Ричард Фишер, колумниста Би-Би-Сија.
Историјат аплауза
Хомо сапијенс је вјероватно почео да пљешће рукама веома рано у нашој историји, пише психолог Алан Кроли у прегледу истраживања на ту тему из 2023. Наши преци примати можда нису приказивали филмове, али у недостатку говорног језика, можда су схватили да би могли да користе буку да сигнализирају присуство предатора, да застраше противнике, за игру или да истакну неки догађај.
У данашње вријеме, зна се да неки примати пљескају како би усмјерили пажњу свог чопора или комуницирали на великим удаљеностима. И дивље сиве фоке то раде док су под водом, да покажу снагу и доминацију над супарницима.
Нејасно је када су тачно људи почели да тапшу да покажу захвалност за нечији учинак – аплауз. Помиње се у Библији неколико пута, као начин да се радујемо или обожавамо. Можда су то урадили и стари Египћани.
Међутим, чини се да је пракса да гомила аплаудира у позоришту или током нечијег говора у потпуности узео маха у старом Риму. Представе би садржале реч "plaudit“ на крају сцена, корен речи „аплауз“.
За римске вође, пљескање је такође било звучно мјерило популарности, слично анкети о популарности или лајковима на друштвеним мрежама. Неки су плаћали да аплауз буде јачи. Нерон је очигледно био врло великодушан како би убиједио пет хиљада војника да то чин на његовим наступима.
Унајмљени „тапшач“ вратио се 1500-их, након што је француски пјесник понудио бесплатне карте члановима публике у замјену за гласан аплауз. Током наредних неколико вијекова, професионални плаћени „тапшачи" у Француској би присуствовали представама да би предводили овације.
Таши-таши-танана
Пљескање је једноставно. Студије указују да бебе нису довољно координисане да тапшу до касне прве године живота, а дјеца то лако могу да ураде.
Ово може да објасни распрострањеност тапшања у различитим културама – посебно у поређењу са лукавијим поступцима као што је пуцкетање прстима – метод који користи публика на вечерима поезије.
Такође ствара ефективно гласну буку са малим напором. „Пљескање је пар екселанс, невокални сигнал са највећом јачином звука... и једноставном, брзом и ефикасном акцијом“, примјећује Кроли. Могли бисте да ударите руком о други дио тијела, као што је бутина, али је однос буке и напора мањи.
Различите функције аплауза
Коначно, пљескање је такође можда друштвено прихватљивије од вриштања, дувања у трубу или викања. Иако се у опери може толерисати такво „неотесано“ понашање – уз повике „браво“ или „брава“ – пљескање има флексибилност да буде пристојно и лагано, као и ентузијастично и дуготрајно.
На примјер, покрет дозвољава варијанте као што је „голф пљесак“ – ударање прстима о длан – који је осмишљен да покаже тише уважавање, а да не одвлачи пажњу онога коме се аплаудира.
Неки истраживачи истичу и да пљескање може да сигнализира и више од самог уважавања: у неким случајевима, дозвољава публици да колективно обиљежава прелазе током ритуалног догађаја, као на утакмицама: „Химна је сада завршена, хајде да гледамо неки спорт“.
Оно што је најважније, то такође може бити чин који његује друштвене везе. На примјер, током затварања због пандемије коронавируса, пракса организованог пљескања у одређено доба дана била је, на први поглед, показивање поштовања према здравственим радницима. Али то је такође вјероватно зближило људе у вријеме принудног раздвајања, кроз заједнички чин слављеничке буке, припадности и јединства.
Међутим, повремено је тапшање друштвено неприхватљиво. Оно је протјерано из Доњег дома у Великој Британији, на примјер, а на оне који тапшу између ставова на концерту класичне музике се гледа са презиром.
Друштвени притисак и зараза
Аплауз има елемент друштвене заразе. Свако ко је сједио у гомили зна да само шачица тапшача понекад може да покрене цијелу масу да их опонаша. „Понекад људи пљешћу зато што желе да пошаљу поруку. У другим случајевима, људи могу пљескати не због унутрашњег избора, већ због друштвеног притиска“, пише Кроли.
Године 2013, тим који је предводио Ричард Ман, тада професор на Универзитету Упсала у Шведској, примјетио је да се то дешава и послије академских предавања. Открили су да је почетак аплауза често пратио сличан образац као и начин на који се „зараза“ шири.
Па зашто пљескамо? Одговор, укратко, изгледа да је: то је најефикаснији начин да се направи много буке, покаже наше поштовање и ојача друштвена веза која произилази из заједничког уживања у нечему. Али шта је са супер дугим аплаузом, а ла Кан? Зашто једноставно не трају минут или два?
Ман је још 2013. рекао за Би-Би-Си да дужина аплауза није у корелацији са квалитетом извођења. „Имате овај друштвени притисак да почнете (да тапшате), али када једном почнете, постоји једнако јак друштвени притисак да не престанете, све док неко не започне то заустављање.“
Примјењујући ово откриће на запањујуће дуге овације у Кану, закључак би био сљедећи: нико у просторији не жели да буде виђен – или у доба друштвених медија, снимљен – као први који ће стати, преноси РТС.
