Сигурно сте чули неколико пута у животу да се младенци послије свадбе жале како им је неко умјесто поклона или новца "увалио" празну коверту.
А у свему је најгоре што преварант обично остане неоткривен, пошто младенци усред гужве не провјеравају ко им је шта дао у руке.
Бивша млада Барбара, сада удата жена са двоје дјеце, открила је на једном српском интернет форуму да је на сопственом вјенчању добила не једну или двије, већ чак три празне коверте.
Прича се повела о необичним (у најмању руку) свадбеним обичајима, неким прилично непријатним – попут оног да се јавно уписује колико пара је који гост дао или који поклон донио, па до оних неких застаријелих по којима свекар полаже право на прву брачну ноћ са младом.
Али оно што је највише “распалило” форумаше јесте баш та прича о празним ковертама. Kако је већина истакла, није срамота ако немаш пара за поклон, али је “одвратно ако лажеш и обмањујеш младенце који су ти или неки пријатељи или, још горе, родбина”.
Своје искуство подијелио је један корисник овог форума из Чачка по имену Милутин, а његова заиста невјероватна прича изазвала је прегршт коментара на мрежи… Ево шта се то Милутину догодило:
- Оженио сам се прије 12 година и, хвала Богу, још сам у браку. Бољу жену нисам могао да одаберем и ако мене питате, свима бих савјетовао брак. Али послије искуства које сам имао, не бих и вјенчање – почео је овим ријечима своју причу.
- Свадба је била за 300 гостију, и жена и ја имамо доста пријатеља и родбине, па једноставно нисмо могли да смањимо. Паре смо позајмили, рачунајући да ћемо их вратити послије вјенчања, јер смо већини, макар оним најближим, поручили да би нам више значиле паре од поклона – искрен је Милутин.
- Све је било супер, било је весело, играло се до један у ноћ… Послије смо, како је то обичај, жена и ја отварали поклоне, а паре из означених коверата смо стављали на гомилу. Знао сам да ће бити неких непотписаних поклона и коверти, увијек се деси да се заборави честитка у посљедњем тренутку. Али рекох да их не мијешам са другима, лакше ћу онда “провалити” шта је од кога и коме да се захвалим на прави начин. Да не буде зовем Ђолета да му кажем “хвала на тостеру”, а он човјек узео ТВ. Није у реду – рекао је он.
Дођем ти 50 евра
А онда се десило оно за шта је Милутин чуо да се дешавало младенцима, али никада некоме њему блиском. Наишао је на празну коверту…
- Отварамо ми тако те коверте, а људи су давали колико је ко имао – 20, 30, 50, 100 евра… Свако према својим могућностима. Добар друг из војске, а за кога сам знао да је у финансијским проблемима, направио је фору, па је у коверту ставио папирић на коме пише: “Дођем ти 50 евра”. И стварно ми је послије пола године дао паре. Али, да се вратим… Узимам ја тако једну бијелу коверту, знате оне “пљоснате” као за рачуне, и видим да је танка… Отворим, а унутра ништа! – шокирано је навео Милутин.
- Ау, бог те маз’о, па то се стварно дешава, помислим. Питам жену је л’ има идеју ко би могао да буде, она каже да нема. Стварно су нам сви гости били врло блиски. Ако није фамилија, онда су пријатељи из дјетињства. Било је ту њених другарица и мојих другова који су повели момке и дјевојке, а које не познајемо, али они и нису давали поконе. Дакле, близак круг од 300 људи, а међу њима “коров”… Па, да ли је могуће? – каже Милутин.
И ја сам Србин
Издаја га је толико погодила да се заинатио да истјера цијелу причу до краја. Kонсултовао се са женом, закључили су да се највјероватније ради о неком даљем рођаку, јер су пријатеље које су звали знали од дјетињства, одрасли су заједно…
- “Знам ја Србе у душу, па и ја сам Србин, мене су нашли”, помислим и кренем да зовем редом телефоном оне који се нису потписали на поклон. Један рођак, други рођак, тетка с татине стране, ујак с мамине и тако редом. Лијепо ја све, питам је л’ им било лијепо, захвалим се на поклону, па кажем: “Јао, побркале нам се честитке, баш ме срамота, не знам на чему да се захвалим…?” И онда они кажу – те пекач, па 50 евра, сет посуђа, и тако… Kруг се сузио, сви од родбине су нешто дали. Остало ми само пар пријатеља. Неке двије њене другарице и моја три другара, од којих сам са једним заиста одрастао. Ишли заједно у вртић, школу, живи у мојој улици, друга кућа од мојих родитеља… Послије средње је отишао у Америку, био тамо неких десетак година, па како није било посла, вратио се и сад је опет код својих. Рекох, дај и њега да пребринем, убјеђен да није он преварант – прича Милутин.
- Позовем га, па опет одглумим све по реду – како ме је срамота, ето зовем да се захвалим, а не знам на чему… итд, кад оно тајац…. Ћути он с друге стране телефона. Рекох (нећу име да му кажем, да га даље не брукам): “Што ћутиш, шта је било?” И ту он почне нешто да “маже”. Те изгубила му се честитка, те је ставио 200 евра, те је оставио паре да његови дају… Видим ја колико је сати… Захвалим му се што је био на вјенчању и кажем: “Друже, могао си да ми кажеш да немаш, не би био никакав проблем… ‘Ајд, на здравље ти било”. Више никада ми се није јавио, нити ја њему. А његови родитељи црвене сваки пут кад ме сретну. Шта ће несрећници, срамота их на његов ред – овим ријечима је завршио своју исповијест Милутин.
Његова прича је изазвала бурне реакције, доста је било оних који су му честитали што није прећутао, а тек понеко га је назвао “ситном душом” и да је требало да пусти све и “да не руши старо пријатељство због глупих пара”.
