Некада се Васкрс ишчекивао са готово светим узбуђењем.
У сеоским кућама, жене су данима припремале трпезу, прале дом, чистиле дворишта и пеглале најбоље кошуље за васкршњу литургију. Вода се доносила из “живе” ријеке или бунара, прије зоре, како би дjеца имала “чисто лице и чист живот”. У ту воду би се стављало црвено јаје, цвеће и понеки златник – да би дијете било здраво, лијепо и успјешно.
На сам празник, цијела породица се окупљала на богатој трпези, гдје се прво јело фарбано јаје, па онда остала храна.
Многи су се тог дана мирили – чак и највеће заваде су се смиривале пред васкршњим поздравом: “Христос васкрсе!” – “Ваистину васкрсе!”.
Вјеровало се да је гријех задржавати љутњу на тако свети дан. Посебну чар имали су украси од веза, домаће погаче и мирис тамјана који се ширио из сваке иконе.
У тим обичајима, свака породица налазила је осјећај припадности, топлину и мир – оно што ни вријеме ни цивилизација не могу да замијене.
