Совјетски зоолог са страшћу према давно изумрлим сисарима кренуо је да оживи пејзаж Кавказа у 20. вијеку.
Азербејџан и данас носи ожиљке своје амбиције. Средином 20. вјека руски зоолог Николај Верешчагин кренуо је у амбициозну мисију преко планинског предјела Азербејџана, сусједне Јерменије и Грузије.
Желио је прикупити све могуће записе о животињама које су нестале са овог подручја. Дуж азербејџанске обале Каспијског мора, пећинске слике биљеже савану са другог свијета којој су људи ловили бикове, газеле и дивље безоаре козе. Верешчагин је прешао Кавказ на својим путовањима, проналазећи бескрајне знакове текућих промјена и губитака, укључујући хиљаде фосила и фрагмената костију изгубљених животиња као што су степски мамути и турански тигрови.
Године 1954. Верешчагин је искористио своја открића да напише опсежну причу која приказује еволуцију Кавказа током више од 11.000 година: прво усред климе која се природно загријава, а касније због "хаотичне људске активности", написао је.
Његову књигу, Сисавци Кавказа , његови совјетски претпостављени су поздравили као бриљантну и "помало необичну књигу", не толико ауторитативну историју колико колаж фрагментарних доказа, који је повезао древне палеонтолошке податке с недавним причама о великој дивљачи, лова под водством свргнутих војвода и царева.
За модерне очи, књига се истиче из сасвим другачијег разлога. Његов аутор није само биљежио еколошку историју региона, он ју је експериментално мијењао. Верешчагин је настојао да преправи екосистеме које је документовао, замјењујући изумрла створења у пејзажу увезеним животињама у великим размјерама. Његови напори оставили су траг у региону који се и данас може осјетити, остављајући Азербејџан и његове сусједе с успјешним, тврдоглавим популацијама инвазивних врста.
Деценије након 1930-их биле су вријеме одважног експериментирања у дивљим просторима Совјетског Савеза. Верешчагин је био дио тима који је предводио напоре да се ови крајолици поново осмисле, пружајући животињама замке за крзно и лов на дивљач. Верешчагин је био страствени ловац и једном је запрепастио конференцијску публику својим властитим "палеолитским" копљем домаће израде, на врху са аутентичним врхом. Осим лова, постојао је и магловитији циљ "обогаћивања" локалних екосистема.
Намјерно и случајно, људи су унијели безбројне врсте животиња, биљака и других организама у алохтоне биоме. Иако је већина нових додатака безопасна, утврђено је да више од 37.000 врста штети аутохтоним врстама, стаништима и екосистемима, због чега се означавају као инвазивне, према Међувладиној платформи за науку и политику Уједињених народа о биодиверзитету и услугама екосистема (ИПБЕС).
Глобално, инвазивне алохтоне врсте су један од пет највећих покретача глобалног губитка биодиверзитета, према ИПБЕС-у, доприносећи 60% глобалног изумирања и узрокујући штету у вриједности од 423 милијарде долара (323 милијарде фунти) годишње. Експерименти у такозваној "аклиматизацији" животиња из једне земље у другу били су плодни. У Азербејџану је уведено девет врста сисара, укључујући краткорепе чинчиле из Анда, ракунске псе из Кине и сика јелене из Јапана, као и пругасте творове, чувене становнике Сјеверне Америке.
Већина ових врста борила се да се учврсти у разноликом и неравном пејзажу Азербејџана – али је једна врста посебно успјела.
Током 1930-их, Верешчагин је лично надгледао увођење почетне заједнице од 213 гигантских јужноамеричких глодара – познатих као coypu, нутрије, мочварни даброви, мочварни пацови или ријечни пацови – чије су се издржљиве коже могле користити за израду крзнених шешира и украса капута. Не слутећи, Верешчагин и његов тим су поносно довели на Кавказ животињу која ће до 21. вијека бити препозната као једна од 100 најгорих инвазивних врста на свијету.
Данас, 70 година од објављивања Верешчагинове књиге, коипу се може наћи у готово свим мочварама у Азербејџану, каже еколошки истраживач Зулфу Фарајли. Када Фарајли води пјешачке туре око државног резервата Гизилагај, мочварног резервата који се граничи са Каспијским морем, посјетитељи су увијек заинтересирани за овог дебелог глодара с дугим, голим репом налик пацовима.
"Увијек питају: 'Каква је ово животиња?'", каже Фарајли. Мало је оних који очекују да ће открити да ови стидљиви глодари потичу из мочвара Јужне Америке. У посљедњих пет година, Фарајлијева радозналост прерасла је у кампању која има за циљ да покрене препознавање повијесних интродукција ванземаљских врста и прати обим ширења капибаре. Његов циљ је прво да подстакне истраживање о утицају нутрија и одговори на нека основна питања: колико нутрија има у Азербејџану? И колико су штете – током 90-ак година – заиста направили?
Девет деценија након њиховог првог пуштања, нутрија данас постоји у мочварама у близини државног резервата Гизилагај. Локални пастири и рибари виђају животиње сваки дан и обраћају мало пажње, каже Фарајли. "Није опасно, не утиче на њихове животе", каже он.
Фарајли жели видјети ту промјену. Неких девет деценија након што су стратегије аклиматизације започеле, угрожене су животиње попут сибирског ждрала, чија посљедња јединка, по имену Омид ("нада" на перзијском) није виђена у Азербејџану прошле године . На свакој тури Фарајли види овај екосистем и колико је важан за ријетке птице. "И онда један тип или група момака одлучи: 'Хајде да доведемо још једну потпуно нову животињу у околину', и уништи све, на неки начин", каже он.
Упркос увјерењу Верешчагина и његових колега да обнављају фауну Кавказа, сада се чини евидентним да је инвазивне врсте попут чокоје исцрпљују.
