Кађење представља хришћански обичај чишћења просторија од духова и свега што је нечисто и нечастиво.

Још од давнина, за кађење се користе тамјан и брикет, а раније је то била смирна.

Православни хришћани своју вјеру изражавају кроз увјерење да кађење има моћ да одагна све негативности.

Овај духовни обичај саставни је дио сваког црквеног обреда, било да се ради о литургијама, јутарњим и вечерњим молитвама или обављању светих тајни попут крштења, вјенчања и јелеосвећења (молитве и помазивање болесних освећеним уљем).

Прихватање кађења и тамјана од стране хришћанске цркве није просто преузимање елемената из незнабожачког култа, већ увођење нечега што има основа у Светом Писму.

Тако у књизи пророка Малахије пише да ће се у Месијанска времена од истока до заласка сунца приносити Богу жртва чиста и кандило. Под “чистом жртвом” још најранији хришћански писци, попут Светог мученика Јустина разумјели су свето причешће, а под кађењем употребу тамјана. Према овом мјесту Старог Завета, сасвим је било блиско хришћанима да при причешћу употребљавају тамјан.

У Новом Завету, у Откровењу Јовановом више пута се говори о тамјану као жртви истинитом Богу (Откр. 5,8; 8, 3 – 5), као што се и у храму Соломоновом кад приносио Јахве-у (Лк. 1,49). Треће апостолско правило говори о тамјану и јелеју, које је једино дозвољено доносити као дар у хришћански храм.

Када кађење обавља свештеник, у цркви или дому својих парохијана, он кади иконе и друге црквене реликвије, као и присутне особе, док укућане који стицајем околности нису ту спомиње у молитви. Кађењем људи примају се њихове молитве Господу и даје им се освећење.

Када је у питању став цркве, тамјан означава подизање ума и срца вјерника ка небу током молитви.

Ко треба да окади кућу?

Кађење може, поред свештеника, да обави и сам домаћин куће, исто као што се и сам моли Богу и пали свијеће, а то се обично практикује на дан крсне славе или заједничке молитве уочи недјеље и великих празника.

Неки то чине свакога дана, и то није неисправно нити штетно.

Кућу би требало да окади свештеник након грађења, сређивања, кречења и било каквих већих промјена. Потребно је да у просторији у којој се налазе иконе припремите свијећу, кадионицу, тамјан, чинију са водом и босиљак. Уз то, требало би да спремите и једну посуду са мало брашна, чашу уља и четири мале свијеће, које ће се касније залијепити на зидове стана.

Свештеник ће очитати молитве и мало помазати зидове освећеним уљем. У молитвама при кађењу, читају се молитве за напредак дома, здравље и срећу укућана, посебно дјеце, за слогу, љубав и међусобно разумевање оних који живе у кући.

Кандило би требало да стоји испред иконе, обавезно се пали на сваки празник и недјељом, али може и да гори без престанка.

Кандило и пламен симболизују свјетлост Христове науке и свјетлост живота светитеља испред чије иконе се кандило пали. Оно истовремено подсјећа своје укућане да живе светлим и чистим животом.

Сви који редовно пале кандило у свом дому знају какав утицај има овај пламен на читаву атмосферу, али и расположење свих укућана, нарочито у вријеме празника.

Како окадити кућу?

У кадионицу треба да ставите мало брикета, а преко њега неколико зрна тамјана. Упалите шибицом или упаљачем, а када почне да гори, започните молитву.

Кадионицу треба да држите у десној руци и њоме покретима руке чините знак крста. Кадите укућане од настраијег до најмлађем, а након чина кађења ставите кадионицу на неко посебно место у кући.

Брикет и тамјан симболизују љубав према вјери и топлоту душе домаћина, док мирис тамјана симболизује благодат Светог Духа.

Пратите нас и путем Вибера