Сутра Српска православна црква и њени вјерници прослављају Светог Панкратија, једног од оних светитеља чија биографија звучи као сценариј за епски филм – али у срцу ове приче није мач, већ молитва, вјера и часни крст.
Рођен у Антиохији, у вријеме када је Исус ходао земљом, мали Панкратије имао је то несагледиво духовно богатство да га још као дијете види својим очима. Његови родитељи су, чувши за Христова чуда, жељели да се сусретну са Господом. Породица долази у Јерусалим, гледа Исуса, слуша Његове ријечи и постаје дио једне од најдубљих преображајних прича у хришћанству.
Касније, по вазнесењу Христовом, Панкратије и његови родитељи се крштавају у Антиохији, а млади светитељ се повлачи у пећину Понтског краја, тражећи тишину, молитву и смисао. Тамо га проналази апостол Петар. У договору с апостолом Павлом, Панкратије бива постављен за епископа Тавроменијског – града који се налази на Сицилији.
И ту почиње његова велика мисија.
Панкратије није био само духовни вођа – он је био стуб заједнице, чувар вјере и борац против незнабоштва, али без мача. Он руши идоле, крштава некрштене, јача оне који су већ у вјери, и поставља темеље Цркве у граду који ће постати симбол вјере у Бога.
Али кад вјера почне да цвјета, увијек постоји неко коме то смета. Тако се појављује војвода Аквилин, поганин који не може да поднесе да цијели град Тавромен више не признаје паганске богове. Кренуо је са војском да сравни град, убије хришћане и избрише Панкратијеву мисију.
И онда – сцена коју вјерници и данас памте као чудо.Свети Панкратије, не бјежи. Не крије се. Не подиже оружје.
Излази из града са својим свештенством, носи крст, непобједиво оружје духа. И тада – тама. Паника. Страх. Војска, обузета силом невидљивог, почиње да се међусобно сукобљава. Нико није ни стигао до града. Град је сачуван – само молитвом.
Мученичка смрт, али вјечни живот
Али као и многи велики људи прије и послије њега, и Панкратије је страдао. Убили су га завидни и злобни, каменовали јер нису могли да поднесу свјетлост његове вјере. Његово тијело данас почива у Риму, али његово дјело живи вијековима.
Његов тропар га слави као насљедника апостола, човјека који је ријечју и примјером носио крст и вјеру до крви – и зато му се вјерници и данас обраћају с молбом:
Тропар (глас 4):
Био си насљедник Апостола пријестолом и заједничар духом, богонадахнуто дјело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао ријеч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Панкратије: Моли Христа Бога да спасе душе наше.
Свети Панкратије можда живи у давним временима, али његова порука је горуће савремена – не мораш бити ратник да заштитиш оно што волиш. Довољно је да имаш вјеру, храброст и чисту намјеру. Он нас учи да су најмоћнија оружја она која не рањавају, већ оздрављују.
Сутра, када се окренеш небу и замолиш за мир, здравље или снагу, сјети се овог свештеномученика који је једном руком држао крст, а другом подизао цијели народ из таме.
