Хиро Онода се није хтио предати ни након што су га пронашли 1974. године све док му наредбу лично не изда његов некадашњи мајор.
При повратку у Јапан дочекале су га хиљаде људи, носио је дотрајалу униформу, а том је пригодом предао мач и пушку, још увијек у исправном стању
"Немогуће. Сигурно је нека варка." Тако је Хироо Онода, јапански обавјештајни војник, реаговао када су му први пут рекли да је Други свјетски рат готов. Било је то почетком 1950-их, више од пола деценије након што су се посљедњи пуцњи у Еуропи и Азији утишали. Од тада је сједио на обали филипинског острва Лубанга, с пушком у рукама, и зурио у један од пропагандних летака које су бацили амерички авиони. На њему је писало да је Јапан капитулирао још 1945. године. "Да је рат стварно готов", мислио је, "зар би нас оставили овдје без наредбе за повратак?"
С њим су у џунгли била још двојица војника. Нису вјеровали ничему што је писало на летцима. За њих је све то била само још једна америчка психолошка операција. На том острву, на том комадићу земље далеко од свијета, Хироо Онода наставио је ратовати још пуних двадесет девет година. На Лубанг је распоређен поткрај 1944. као 22-годишњи потпоручник. Његов задатак био је јасан: спријечити непријатеља да се искрца на острво и саботирати логистику ако до тога дође. Посебно му је наређено да се не смије предати. "Можеш умријети, али се не смијеш предати", биле су ријечи његовог надређеног.
Оноди је рекао да држи један бункер у брдима и да се ни под којим условима не смије предати или себи одузети живот, а по одласку му је дао обећање да ће се вратити по њега кад се Јапан обрани и кад се ратна срећа окрене опет у корист Јапана. Примивши ту посљедњу заповијед, Онода и тројица субораца – Схоихи Симада, Кинсхици Козука и Јуици Акатсу – повукли су се дубоко у шуму. Мало-помало ова мала група је идућих мјесеци вршила извиђање и утврђивање терена и главне базе. . Крајем октобра један од војника једонио један летак на којем је, на енглеском и јапанском језику писало: "Рат је завршио 15. августа! Предајте се!"
Међутим, сви су закључили да је само јефтин трик непријатеља, те су наставили са својом мисијом. Након неколико мјесеци престали су виђати Американце на острву те су закључили да се борба помакла. Годинама су Филипинци у џунгли налазили њихове трагове,разбацане лименке, спаљене колибе, покоји пуцањ у даљини. Филипинска влада покренула је потрагу. Мегафонима су емитовали снимке с гласовима чланова њихових породица, укључујући Онодина брата, који су им говорили да је рат готов. Ни то није помогло. "Да је заиста готово," понављао је Онода, "зар би нас још тражили?"
Технологија, политика, темпо живота – све му је било страно. Након кратког времена преселио се у Бразил, гдје је основао фарму. Вратио се тек 1984. и основао школу преживљавања за младе јапанце. Умро је 2014. као 91-годишњак, а никада није изразио жаљење због својих поступака. Увијек је тврдио да је само слиједио оно што му је речено, преноси вечерњи лист.
