Код острва Бобаре у близини Цавтата, подводни риболовац који повремено лови из барке, Раде Плеша, у невјерици је погледао мотор на броду.
Најприје је мислио да се за њега закачила некаква крпа, али је врло брзо схватио да је то живо биће.
И то прилично ријетко.
"Била је то паклара или морска змијуљица. Никад прије је нисам видио овако. Да, догодило се да је видим када сам у барци, а она је у мору, али овако... Стао сам, мотор је радио, а она је била закачена на њега", описао је Раде за Дубровачки вјесник.
По неким филолозима, први који је споменуо да се пакларе лијепе за бродове био је Аристотел у 4. свеку п.н.е. у дјелу "Хисториа анималиум" (Историја животиња). Исто је опјевао и Опијан, старогрчки пјесник из другог вијека у дијелу "Халиеутица", пјесничком спису о морском свијету и риболову.
Пакларе имају неколико животних фаза, а током своје "морске" фазе покушавају да пронађу жртву којој ће сисати крв. То су углавном делфини, велике рибе и корњаче, док бродови, наравно, не спадају у ту групу.
"Иако је код нас паклара доста ријетка, у свјетским водама гдје их има више овакво понашање се често уочава. Због тога постоје претпоставке да се пакларе прикључе броду као аутостопери током својих миграција, али вјероватније је да се ухвате за брод због погрешне процјене залогаја", истиче Перо Угарковић.
