Страх од паса, познат као цинофобија, може бити врло неугодан и ограничавајући, посебно за дјецу. Често се догађа да дијете осјећа страх од паса иако га пас никада није угризао или му на било који начин наудио.
Малишани природно осјећају страх од непознатих ствари, укључујући и животиње. Како расту и стичу нова сазнања о животињама и њиховом понашању, развијају самопоуздање и уче како да се безбједно односе према њима.
Код процјене да ли је потребна помоћ у превазилажењу страха, родитељи требају обратити пажњу на три кључна фактора: учесталост, интензитет и трајање страха. Ако се дијете боји паса само повремено и у одређеним ситуацијама, могуће је да ће тај страх с временом природно нестати.
.webp)
Међутим, ако страх значајно утиче на дјететов свакодневни живот, као што су одлазак у школу, игре на отвореном или дружења с другом дјецом, препоручује се да се укључи додатна подршка и стручна помоћ.
Први корак у помоћи дјетету је да му се омогући да изрази своје осјећаје и објасни због чега се боји паса. Родитељи могу постављати отворена питања, попут: "Шта те тачно плаши код пса?" или "Да ли се нешто десило што те је уплашило?" Важно је слушати и разумјети перспективу дјетета како би му се могло адекватно помоћи.
Постепена изложеност псима може почети гледањем слика паса или посматрањем паса из даљине, а затим и одласком на мјеста гдје су присутни, наравно уз вољу дјетета. Важно је да дијете никада не буде присиљено на сусрет са псом ако није спремно.
Најважније је да родитељ разговара с дјететом и пружа му подршку кроз ове методе. Није необично да процесу превазилажења страха треба времена, јер је свако дијете другачије. Такођер, могуће је да дијете никада у потпуности неће изгубити страх од паса.
Стрпљење, разумијевање и адекватна подршка кључни су фактори који помажу дјеци да превазиђу страх од паса и других животиња те да се према њима односе с повјерењем и сигурношћу.
