Морске дубине крај грчког острва Видо постале су вјечна кућа за хиљаде српских војника који, измучени болешћу и повлачењем преко Албаније, нису могли даље. Међу потресним причама оних који су живот дали за слободу отаџбине, сачувана је и једна посве необична – о томе како је један Раденко умакао смрти.
Међу многим лешевима које је требало са Вида бацити у море био је и Раденко Савић из Књажевца, иначе писар у штабу. Кад су му везали камење и пришли да га баце у море, војник Санда га је запазио и било му је чудно што писар ''није зенуо'' тј. што тијело није имало отворена уста.
Освијестио се након пада у воду
Ипак, како се тих дана нагледао свакаквих страхота у Првом светском рату томе није придавао нарочиту пажњу и наставио је са својим тегобним послом.
А онда се десило чудо! Кад је пао у ледену воду, Раденко се освијестио и повикао: ''Гдје сам ја ово? Помазите браћо!''
Они који су га малочас мртвог бацили у море, скочили су у воду и извуку га, а Раденко не само да је преживио него је дочекао и ослобођење земље и повратак у домовину.
Предавао географију у Смедереву
Раденко је послије рата завршио за професора и предавао је географију у Гимназији у Смедереву. Био је врло строг и ђаци су се у шали ''распитивали'' за његове спасиоце. Касније се преселио у Сокобању и сваке године позивао на Озрен оне који су га спасили из ''Плаве гробнице''.
Посљедњи спасилац је преминуо 1966. а бјегунац из Јонског мора 1916. се придружио саборцима 1977. године, пише и Историјском забавнику.
