Још је римски филозоф Сенека вјеровао да ће му “властита љутња вјероватно нанијети више штете него туђа неправда” па је у своме дјелу ‘Де Ира’ (О љутњи) из 45. године прије Христа понудио савјете како је избјећи.
Међу савременије методе које препоручују психолози спада физичка активности, на примјер вожња собног бицикла или ударање боксерске вреће у теретани.
Али ново истраживање указује на то да би и скромни уништавач папира могао бити од помоћи. Осим што је приступачнији, могао би бити и дјелотворнији након што вас нешто или неко разљути.
Студија јапанских научника открила је ослобађајући учинак записивања властите реакције на неки негативан догађај на листу папира, који затим треба покидати, згужвати у лоптицу и на крају бацити у канту за смеће.
“Очекивали смо да ће наша метода међу испитаницима успјети донекле потиснути њихову љутњу”, рекао је Нобујуки Каваи, водитељ истраживања са Универзитета Нагоја. “Али јако нас је изненадила чињеница да је љутња у појединаца готово у потпуности нестала.”
Студија се темељи на истраживању повезаности писане ријечи и смањења љутње, као и на студијама које показују на који начин интеракција с физичким објектима може контролисати расположење особе. Стручњаци су навели и примјер – они који се желе осветити бившем партнеру или партнерки, могу спалити писма или уништити његове/њене поклоне.
Сматрају да би резултат могао бити повезан с психолошким феноменом “хеуристике магичне заразе” по ком су људи увјерени да радње које су предузели на објекту повезаном с одређеном особом могу утицати на самог појединца. У овом случају ‘ослобађање’ од негативног физичког ентитета, односно листа папира, резултира нестанком изворне емоције. Феномен се темељи на вјеровању по којему се “суштина” појединца може манифестовати кроз његову физичку имовину.
У склопу студије педесет студената је замољено да напише своје кратко мишљење о неком важном друштвеном проблему, на примјер – треба ли забранити пушење на јавним мјестима.
Стручњаци су затим намјерно њихове радове оцијенили ниском оцјеном, а оцјене су се односиле на њихову интелигенцију, интерес, сусретљивост, логичко закључивање и доношење рационалних одлука. Да би појачали своју намјеру оцјењивачи су додали и увредљиве коментаре попут: “Не могу вјеровати да образована особа може овако размишљати. Надам се да ће ова особа успјети нешто научити за вријеме студија на овом универзитету.”
Учесници су, након што су добили резултате на комаду папира записали своје љутите мисли о негативним повратним информацијама. Једној је групи речено да згужва папир и баци га у кош за отпад или да га задржи у фасцикли на своме столу. Другој је групи речено да искида папир или га одложи у пластичну кутију.
Љутња појединаца који су бацили своје папире у канту за отпад или су их искидали у потпуности је нестала, док је група студената која је задржала штампану копију папира осјетила тек незнатно мањи гњев.
Откриће јапанских психолога могло би расвијетлити и поријекло јапанске културолошке традиције познате као ‘хакидасхисара’ (хакидасхи сара су ријечи које се односе на јело или тањир).
Традиција се примјењује у светишту Хијоши у Кијосу, недалеко од Нагоје.
Хакидасхисара је манифестација која се одржава једном годишње. Посјетиоци тада разбијају мале дискове који представљају или утјеловљују ствари које их љуте, након чега осјећају олакшање.
