Илинчићи из мачванског села Узвеће вјенчавају и крштавају Ђенадиће из подринског мјеста Клење непрекидно од 1645. године, када су се обје породице из Херцеговине доселиле у Мачву. Дужу традицију кумства Мачва не памти, а вјероватно ни Србија. Илинчићи у Узвећу вјенчавају и крштавају Ђенадиће више од 370 година.
Почело је још 1645. године, у јесен, када су се преци садашњих Илинчића и Ђенадића доселили из Херцеговине у Мачву. Стари солунски ратник Ивко Ђенадић, рођен 1888. године, приповиједао је за свог живота својим потомцима како је у Мачву стигао Марко Стопања са млађом браћом Бељом, Лацком и Мијатом. Кад је Беља у данашњем атару Клења видио огромну кладу коју је Дрина нанијела плављењем, одмах је одлучио да се одсели ближе планини Цер.
Потомци причају да је рекао да како је ову кладу Дрина донијела, тако ће је и однијети, а то значи опет ће доћи и кућу плавити. Отишао је у мачванско село Липолист и сад тамо има подоста кућа Бељића. У Клењу остадоше Лацко, од кога су бројни Лацковићи, а од Мијата по његовим синовима Илији и Теодору посташе Илићи и Теодоровићи.
– Наш предак Марко се оженио овдје у Мачви лијепом и богатом инђибулком Ђенадијом, тако се у то доба звала удавача, која је била дика и понос породице. Све потомке од ње су звали Ђенадијиним, а не Марковим. Тако нам наста презиме Ђенадићи. Данас нас, хвала богу, има 30 кућа у селу – вели Ратомир Ђенадић у 68. години живота.
За Илинчиће се тврди да је презиме прије настало од чукунбабе Илинке него од чукундеде Илије, који је стигао са Марком Стопањом из Херцеговине.
– Мени је причао деда Брана, отац мог оца Јанка, да су нас навијек звали Илинкиним и да нам је презиме Илинчић тако настало у вријеме кад је кнез Милош увео ред у држави – како ко мора навијек да се презива – истиче Драгорад Илинчић, који је вјенчао Драгана Ратомира Ђенадића и крстио његовог сина Филипа.
Како су се Илинчићи и Ђенадићи презивали у Херцеговини, нико не памти. Обје фамилије веле да су у турском зулуму некакву освету учинили па побјегли у Мачву. Можда из тих разлога су жељели да им се старо презиме заборави. Како год, Марко и Илија су се по доласку у нов завичај окумили и успоставили ред кумста које и данас траје.
– Наше кумство се лако потврђује – наводи Драгорад Илинчић:
– Најстарији у нашој фамилији вјенчава и крштава најстаријег у Ђенадићима. Мој старији син кумује старијем сину тог кума, а млађи млађем кумује. Ето, мој син Јанко је дијете, као и кума Драгана син Филип. Али, кад порасту Јанко ће вјенчати Филипа и крстити његову дјецу – објашњавају.
Кумовска поштовања каква су била прије 370 година нису се измијенила. Свака изговорена ријеч кумова се уважава са највећим поштовањем.
– Тачно се зна протокол кад кум долази у кућу да ли ради вјенчања, крштења, славе или неког другог повода – истиче Ратомир Ђенадић.
– Кад кум крочи у кућу, сви женски укућани му љубе руку, без обзира на његову старосну доб. Дешавало се да кум буде од 20 година, а наша баба превалила осамдесету. Она љуби куму руку са великим наклоном и поштовањем. Кад су мушки у питању, увијек најстарији укућанин двори кума стојећи поред њега док он сједи у горњем челу. Тако се догодило да је мој деда Милутин у 97. години (доживио 102 године) дворио кума од 22 године. Приликом изласка из собе гдје кум сједи, сваки наш укућанин мора лицем бити окренут према њему. Леђа се не смију куму окретати. О препиркама или не дај Боже свађама са кумом, то код нас нико никада није спомињао. Правила кумства сви поштују и они са основном школом и са докторатом. А има нас хвала Богу таквих – додаје.
И Ђенадићи и Илинчићи исто зборе. Пред кумом се не пуши. С кумом се не иде у кафану и не лумпује. Зна се гдје се са кумом сједи, пије и једе, а то су вјенчање, крштење, слава или какво прикладно весеље важно за фамилију, гдје је кум ту да значај да томе, али и сахрана, даћа… што је неизбјежно.
- С кумом се не позајмљују новци или тргује – каже Ратомир Ђенадић.
Ђенадићи и Илинчићи желе да буду кумови како Бог заповједа, и зато дуго трају да им се тешко може наћи равна у Србији. Како и Илинчића има скоро колико и Ђенадића, по свему судећи кумство ће дочекати и пола миленијума.
