Етаблиравши себе као вундеркинда у свијету радија и позоришта, Орсон Велс је добио позив да дође у Холивуд од стране руководиоца студија РKО који су му обећали невиђену количину слободе да режира свој дебитантски филм, Грађанин Kејн. Био је изненађујући потез из више разлога и не искључиво због тога што Велс није имао никаквог филмског искуства прије снимања филма.
У ери прије било каквих филмских академија и школа, Велс је одлучи да прође кроз убрзани курс режије на помало необичан начин. Одлучио се да учи из познатог остварења, вестерна „Поштанска кочија“ Џона Форда који је погледао више пута. Према Велсовом биографу, Сајмону Kалову, режисер је Фордов филм, који је од Џона Вејна створио звијезду, погледао вјероватно више од 40 пута и то обично послије вечере и најчешће са неком од техничара или шефова појединих одјела студија РKО. Обично су то били различити људи које је Велс сваки пут питао „Kако је ово урађено“ или „Зашто су ово урадили“. Колико год да је имала утицаја на Велсов режисерски рад, „Поштанска кочија“ имала је још већи утицај на жанр вестерна.
Прича о „Поштанској кочији“ стара је колико и сам жанр. Необична група странаца путује кочијом опасним територијама Апача (амерички домороци су у овом филму као и у свим филмовима из тог периода приказани регресивно попут групе дивљака жедних крви који без разлога нападају бијеле људе). Путници у самој кочи у ствари су збирка западњачких архетипова укључујући ту Дока Буна (Томас Мајкл који је за своју интерпретацију награђен Оскаром за најбољу споредну мушку улогу), бриљантног хирурга чије руке се тресу ако није пијан и Хејтфилда (Џон Карадин), отмјеног коцкара. На свом путу кочија покупи Ринго Кида (Џон Вејн) који је управо побјегао из затвора и који се током вожње заљубљује у Далас (Kлер Тревор) упркос њеној мутној прошлости. У вријеме када је Форд снимао „Поштанску кочију“ био је већ плодан и цијењен режисер са преко 90 краткометражних и дугометражних филмова од којих је већина снимана у периоду њемог филма (од чега је велика већина нажалост изгубљена у времену). Иако је бриљирао у вестернима попут „Ајрон Хорс“ и „3 Бед Мен“, специфична, експресионистичка драма „Информер“ донијела му је првог од рекордна четири Оскара за најбољег режисера. Вестерн је до тада био врло популаран жанр, али се није сматрао „озбиљним“ жанром и они који су у њем бриљирали, попут Џона Вејна, често су били пребачени у мање студије. Све се то промијенило са „Поштанском кочијом“ која је била прва од 14 сарадњи Џона Вејна и Џона Форда.
Оно што је издвојило „Поштанску кочију“ од дотадашњих вестерна свакако није била оригиналност приче већ колико је она озбиљно схваћена. Ликови које је публика до тада сретала у вестернима изгледали су као да су купљени у некој јефтиној продавници као оштећена роба, али сценариј честог Фордовог сарадник Дадлија Николса( који је за „Информер“ добио Оскара за сценарио, али је одбио да га прими у знак протеста због односа студија према сценаристима) убацио је у ликове довољно људскости и сложености да су дјеловали као много више од пуке карикатуре. Визуелизација филма такође је доприњела квалитету филма поготово сцене са режисеревом омиљеном Монумент Вејлу којом је Форд увије приказивао колико је човјек мали у односу на величину природе. А ту је и Вејн, који је био закопан у Б-филмовима након што је готово деценију раније добио главну улогу у каубојској саги Раула Волша „Биг Трејл“. Ријетко када је велика филмска звијезда најављена тако величанствено као што је то случај са Вејном у овом филму. Једноставно сав фокус је био на њему док га је Форд јури камером скоро у сваком моменту било да је у седлу коња било да у својој руци држи пушку. Ово није било само представљање Ринго Кида публици већ први сусрет са Џоном Вејном: човјеком, митом, легендом.
Шта је тачно Велс угледао у „Поштанској кочији“ и искористио то у „Грађанину Кејну“ остало је непознато, с обзиром да се ова два филма у потпуности разликују. Познати критичар Роџер Еберт је у својој рецензији „Велики филмови“, претпоставио да је на Велса утицао „оскудни стил монтаже“ и Фордова способност да „кроз глумачку поставу и дијалоге“ осигура „ да је сврха сваке сцене кристално јасна, а онда се на њој задржи тачно онолико колико је потребно да она добије свој смисао“. Било да се радило о монтажи, визуелизацији или глумачком избору Велса је вјероватно највише инпресионирала Фордова способност да да лични печат и унесе своју личност у производ холивудског система студија који је у то вријеме режисере посматрао као унајмљене раднике, а не као велике умјетнике.
Фордова сентименталност, његова визуелна поезија и морални кодекс увијек су присутни у „Поштанској кочији“и они су главни разлог због чега се његова остварења разликују од филмова његових савременика. Велс је ,прије свега, умјетник индивидуалиста који је уносио свој властити, јединствени сензибилитет у филмове које су често уништавали исти они директори који су му дали толико слободе код „Грађанина Кејна“. Ипак, захваљујући „Поштанској кочији“ познати режисер научио је да је најважније правило режије: унијети властити стил и глас у оно што радиш колико год то било тешко.
(Фото: morkandmindy.fandom.com/wiki/)
