У Ракарима је 17. овог мјесеца у 86. години преминула Загорка Стојановић, свестрана ликовна умјетница која је посљедњу деценију свога живота провела у том мионичком селу.
Академију примјењених умјетности (одсјек текстила) завршила је 1964. године, након чега почиње њена богата умјетничка каријера. Костимографкиња, која је сликала, ткала таписерије, шалове, торбе и разне врсте тканица, посљедњих година је као свој бренд промовисала шик-шајкачу, инспирисану традицијом, као савршену капу за све одважне главе. Такође, у свом Ткачком двору у Ракарима, организовала је школе ткања са жељом да се знање о том древном уметничком занату никада не изгуби.
Током богате умјетничке каријере успјешно је креирала костиме, али и комплетне сценографије за филмове, позоришне представе, ТВ драме и емисије. Костими за филм и серију Салаш у малом риту, били су њена креација коју је посебно истицала. Сарађивала је са бројним домаћим и свјетским редитељима са којима је остварила трајна пријатељства.
Посљедњих година бавила се иконоткањем, а њене радове видјели су многи градови у Србији и свијету. Добитница је бројних признања, међу којима су најзначајније Вукову награду за изузетан допринос националној култури, као и Награду УЛПУДУС-а за животно дјело.
Прије десетак година преселила се у Ракаре
Посебно поглавље њеног живота је било пресељење из Београда у мионичко село Ракаре прије десетак година, гдје је купила руинирану кућу породице Стојановић којој је удахнула нови живот. Имала је обичај да каже да „живот почиње у седамдесетој“ јер је ту нашла и осмислила свој лични микрокосмос. Шмекерка са београдског асфалта, открила је чар живота у ритму природе, а та љубав јој је била узвраћена поплавом енергије и креативности, У том амбијенту била је пионир децентрализације културе, јер су на њеној позорнице под древном липом гостовали сјајни умјетници пред бројном публиком.
Остаће упамћени концерти посвећени њеном зету Живану Сарамандићу, вече уз чаробне звуке фруле Боре Дугића, гостовања Петра Божовића, Мирјане Бобић Мојсиловић, Раде Ђуричин, Нела Карајлића, Миме Дмитровић, браће Теофиловића и других. На Загоркиним рођенданима, на Ивањдан сваке године, међу гостима је било шаролико друштво које је дочекивала са вијенцом од цвијећа на глави.
Долазили су Милка Стојановић, оперска дива (њена сестра), пјесник Љубивоје Ршумовић, писац Милован Данојлић, Божа Мандић из Породице бистрих потока са Рудника, писци, новинари, музичари, али и гости из Бање Врујци и комшије из Ракара.
Сахрањена на брежуљку с ког се види авлија Стојановића
Била је истински промотер Мионице гдје год се појављивала па остаје нада да ће та средина умјети да нађе начин да сачува трајну успомену на њу. Својим нитима, људским и умјетничким, повезала је многе људе којима ће недостајати.
Сахрањена је на сеоском гробљу у Ракарима на брежуљку са којег се види авлија Стојановић.
