До пензије ситно бројим. Светосавска награда је својеврсни печат и круна мог просвјетног рада, прича Војко Ливазовић, професор српског језика и књижевности.
А пут до Светосавске награде Ливазовић је градио деценијама. На том путу остала су бројна признања која је низао са ђацима теслићке Техничке школе.
- Осим Светосавске повеље, као нечега што је посебно, имали смо на Републичком такмичењу друго мјесто из Српског језика. Током ковида, имао сам једну талентовану екипу и били смо прваци у Добоју на регионалном такмичењу - каже Ливазовић.
Елана и данас има. Ђаке марљиво припрема за такмичење из српског језика.
- Професор нас тренутно припрема за регионално такмичење. Први пут радимо с њим, и могу рећи да је ово једно од љепших искустава - каже Магдалена Николић, ученик.
Бивши Ливазовићев ђак, а данас колега, Драган Деспић, каже, да је Светосавска награда отишла у праве руке.
- Петнаест година смо радне колеге. Професора познајем још 1996. године када ми је предавао. Он је веома интересантан професор, његови часови су увијек занимљиви, он је јако добар педагог. Био ми је узор, јер није преносио само своје знање него је и својим понашањем утицао на нас - каже Драган.
У Средњој школи „Никола Тесла“ Ливазовић је запослен од 1991. године. К
Морате вољети то што радите, бити креативни и идејни, коректни према ученицима, мотивисати их и уважавати њихово знање и постигнућа, поручује професор Ливазовић.
Тиме се деценијама водио у свом просвјетном раду. Жеља му је да младе генерације професора наставе развијати љубав према српском језику са својим ђацима.
