Легендарни рокер и фронтмен култног бенда "Рибља чорба", Борисав Бора Ђорђевић , преминуо је 4. септембра у 71. години, а сахрањен је прошле суботе у посебној алеји на Градском гробљу у Чачку.
Посебну част да обаве укоп посмртних остатака имали су радници ЈКП “Градско зеленило” Владан, Горан, Ацо, Станко, Владица и Риле. Четворица су копала раку, док су двојица помагали око самог спровода.
Јуче ујутру су затечени на својим радним мјестима, неки су копали нове хумке, а неки радили друге, такође тешке физичке послове. Иако је то свакодневни дио њиховог посла, за неке од њих, као што је Владан Матовић, сахрана Боре Ђорђевића била је емотивно посебна.
– Волио сам његову музику, ми смо тај дан сахранили легенду, али то “легенду” да напишеш великим словом – почео је разговор Владан Матовић, погребник Градског гробља у Чачку, пише Телеграф.
– Био сам на разним мјестима, живот ме није мазио и немам проблем са ексхумацијама и сличним стварима. Скоро сам добио рјешење за стално овдје на Градском гробљу и много сам захвалан директору који је ми је дао парче хљеба. Тешко је, није лако копати раке и сваки дан гледати људску патњу и бол. Али од нечега мора да се живи. Међутим, тај осјећај када је требало да копамо раку за њега је посебан, то досад нисам осјетио, било ми је тешко – рекао је Владан.
Ради посао који готово нико неће, а неко ипак мора.
– Волио сам његову музику, али више од рока сам волио њега као човјека, иако сам га познавао површно и срео неколико пута. Онда кад то нико није смио, он је био тај који је истицао да је Србин из Чачка, зато га неизмјерно цијеним. Виђали смо се на Равној гори, он је тамо често долазио и са обичним свијетом разговарао, ево као сад ти и ја. Био је народни човјек – рекао је он, а док су се на сахрани проломили аплаузи и пјевао хор, Владан је осјећао дубоку тугу и поштовање.
– Тог дана нико од мојих колега није био равнодушан, па ни ја. Док смо га покопавали, пјевао је хор, али то смо већ чули, јер је професорка Гимназије с дјецом сат прије почетка сахране увјежбавала, па смо знали како ће то отприлике изгледати. Али када се проломио аплауз, то ме потпуно растужило... Да, носио сам црну мајицу у знак жалости за Бором, али нисам плакао. Кад Срби испраћају хероја, они не плачу. Можда је то био зној – истакао је Владан Матовић.