Ко није снимао филм из серијала „Побјешњели Макс“ тај не зна шта је пакао. Тако би се најкраће могла описати изјава Ане Тејлор-Џој о снимању филма „Фуриоса“ који је недавно стигао у биоскопе.
О свом искуству са снимања овог остварења у разговору за Њујорк тајмс Тејлор-Џој је изјавила:
„Нису сви снимали Побјешњелог Макса и кунем се Богом, кад год сретнем неког ко има то искуство ту је тај сјај у очима“. '
Ко зна да ли би глумица уопште прихватила ову улогу да је прочитала књигу Кајла Бјукенена „Крв, зној и хром: Дивља и истинита прича о Побјешњелом Максу: Пут бијеса“ у којем је аутор описао све недаће које су пратиле глумце и остатак екипе током снимања филма. Гомила проблема који су се појавили још током развијања пројекта „Пут бијеса“ нису били крај невољама већ само најава оног што слиједи. Нетрпељивост између Шарлиз Терон и Тома Хардија након почетка снимања заједно са низом других изазова врло лако су могли окончати продукцији прије него што се филм заврши, али, на срећу љубитеља филма широм свијета, упорност режисера Џорџа Милера да дочара опасни и прашњави постапокалиптични свијет пустоши довела је филм до свог краја и биоскопских платна.
Први дио књиге говори о проблемима који су настали још у периоду предпродукције када се због временских прилика цјелокупна опрема морала селити и премјештати на други дио планете. Милер је за локацију снимања изабрао Брокен Хил у Аустралији који је требао да предочи пустињску пустош, исту локацију на којој је 1981. године снимао други дио серијала, „Друмског ратника“. А онда су временски услови „одлучили да преузму ствар у своје руке“, еруптиравши у суперолују каква није виђена годинама. Такво кишно окружење у потпуности би поништило Милерову идеју о свијету у којем Имортан Џо складишти драгоцјену воду у Цитадели и на тај начин влада масама. У једном разговору за Би-Би-Си Милер је очајнички изјавио: „Оно што је требало да буде равна црвена земља сада је црвени врт.“
Иако је почетак обећавао Брокен Хил је дефинитивно био неупотребљив за Милера и његову екипу који су се одлучили за сигурнију опцију и одлучили да све преселе у Намибијску пустињу. Али, прво је требало све преселити у Африку укључујући ту и постапокалиптична возила у природној величини. Како се извршни продуцент Крис Дефериа присјетио у Бјукененовој књизи продуцент Даг Мичел одлучио је снимити филм без обзира на све. „Студио је врло јасно рекао да се неће ићи у Африку. То представља превелик ризик. Мичелов одговор на то, више-мање, био је да стави сва возила на брод и пошаље их у Африку и да о томе обавијести студио, али тек када брод напусти луку“. Сценограф Ричард Хобс присјетио се изазова да се све то превезе у Намибију. „На броду су била седамдесет два контејнера пуна ствари, а ту нису била урачуната возила. Нису могла да стану на камион, нису могла да стану у контејнере, па смо морали да правимо посебне преграде како би у њих смјестили возила.“
Када су екипа и цјелокупна сценографија коначно стигли у град Свакопунд, у Намибији, чинили се да је ту крај проблемима, али онај најозбиљнији тек је био пред њима. Џеј Хјустон Јанг, дио маркетиншке екипе, присјетио се како су свакодневно гледали борбу између Макса и Фјуриозе око превласти над борбеним камионом.
„Већ са првим поздравима било је јасно да то двоје људи мрзи једно друго. Нису жељели да се додирују, нису чак ни жељели да погледају једно у друго нити да се сусрећу уколико камера није снимала“. Било је неколико разлога који су довели до овако лошег односа између Хардија и Терон, али највећи је свакако био тај што је Харди, наводно, сатима каснио на снимање док је Терон долазила на сет тачно на вријеме. Све то је једног дана кулминирало експлозивним испадом Терон. Сниматељ који је радио на сцени која се снимала тог дана рекао је како је Терон просто полудила када се Харди напокон појавио на сцени и вриснула - “Казните ову проклето говно са сто хиљада долара за сваки минут због којег читава екипа стоји.“ Све је ескалирало у врло ружну сцену када је Харди одговорио на начин који је сниматељ описао као агресиван. На крају су се ствари смириле, а свађа између Терон и Хардија није изазвала никакве непоправљиве посљедице за филм.
Није само сукоб између главних звијезда правио проблем током снимања већ је додатне невоље донијела и сама локација. Пустињска локација знала је бити врло немилосрдна и колико год је била идеална за Милеров приказ пустоши толико је стварала проблеме цијелој екипи. Иако је комбинација вјетра и пјеска помогла Милеру да сними сцену у којој Фјуриоза схвата да се никада неће вратити у Зелено мјесто толико је правила проблеме остатку екипе, посебно каскадерима. И док је Милер на приједлог саме Терон захваљујући вјетру ухватио момената када Фјуриоза сва у прашини сломљена схвата своју судбину и постаје од моћне ратнице која све може рањива жена која више није у стању ништа да уради, а захваљујући пијеску добио велелепне кадрове јурњаве аутомобила у облаку прашине мање срећни због истих ствари били су возачи, односно каскадери који су возили ратна возила. При извођењу каскадерског посла морали су да размишљају о својој сигурности што је значајно било отежано облаком прашине који их је сво вријеме пратио. Један од возача-каскадера Јуџин Арендсен причао је о томе колико је тешко било снимати.
„Никада ништа нисте могли видјети. Чим би аутомобил испред вас кренуо створио би се зид од прашине. А у сцени у којој сам возио једно од ратних возила нисам имао ништа, ни шофершајбну, ни наочале, ништа.“ Арендсену се љекари сваког дана на сету испирали очи физиолошким раствором. Оно о чему је Милер највише бринуо током ових сцена била је безбједност каскадера због чега је инсистирао на сигурности возача иако је у филму гомила каскадерских сцена.
Свему овоме треба придодати и чланак у Гардијану из 2013. године у којем су изнесене потенцијално катастрофалне посљедице по Намибијску пустињу уколико би се филм снимао тамо због чега је чак и проведена студија о потенцијалном угрожавању еко система једне од најстаријих пустиња на свијету као и чињеницу да је Ворнер Брос који је стајао иза пројекта дао рок до којег се снимање мора завршити јер су се бојали да ће буџет бити прекорачен. Због тога свега морало се прекинути са снимањем завршних и почетних сцена филма који се одвијају у Цитадели. Готово годину дана касније студио је дао зелено свјетло да се заврши снимање кључних сцена у Цитадели. Све то је на крају помогло истрајном Милеру и његовом монтажеру и супрузи Маргарет Сиксел да из снимљеног материјала извуку гледљив филм. Сви предпродукцијски проблеми, свађа између главних звијезда као и немилосрдна природа пустиње нису успјеле поколебати Милерову одлучност да своју визију пренесе на велико платно. Успјех на биоскопским благајнама дошао је као награда за сав пакао кроз који су прошли глумци и екипа филма, а судећи према поменутој изјави Ане Тејлор-Џој чини се да је кроз исто то прошла екипа „Фуриосе“.
