“Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи” је по мишљењу многих, једна од најљепших икад написаних љубавних пјесама. Написао ју је Константин Симонов, а због околности у којим је настала, ушла је у антологију.
Симонов био је велики руски писац, пјесник и патриота којег је судбина често одводила на ратне фронтове. Безнадно је био заљубљен у Валентину Серову, тада најљепшу и најпопуларнију глумицу.
Она је, међутим, била удата. Пошто је супруг генерал, кога је јако вољела, преминуо, Валентина је дуго патила. Потом се упуштала у многобројне љубавне афере, али никог није успјела да заволи као свог покојног супруга.
А онда, ратне 1940. године упознала је Симонова, који је годинама маштао о њој. Ушли су у везу која је била све оно о чему је писац маштао, али, невоље тек долазе. Симонов је отишао на ратиште и у јеку највећих борби схватио је да се неће вратити кући жив.
Једино што га је одржавало била је фотографија и мисао на своју прелијепу Валентину која је жељно ишчекивала да јој се врати. Тада је одлучио да јој напише пјесму која ће јој говорити колико је он воли, чак и када га не буде више.
Пјесму, која је требало да стигне Валентини послије његове погибије је ставио у џеп, мирно ишчекујући свој судњи дан. Међутим, догодило се чудо – јединица у којој се Симонов налазио некако је избјегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав, вратио кући својој драгој, с пјесмом у џепу.
Вјенчали су се 1943., а пјесма о љубави која надјачава смрт у комбинацији с “хепиендом” обишла је цијели свијет, и преведена на чак 35 језика!
Трагичан крај велике љубави
Иронично, након свих недаћа које су прошли, Константин и Валентина у браку нису имали среће. Стално под будним оком јавности, почеле су да круже приче да је Валентина, док јој је супруг био на ратишту и писао најљепше стихове, варала Симонова и то са “буџованом” – генералом Рокосовским.
Данас се зна да је афера била измишљена. Валентина јесте радила као добровољна медицинска сестра у болници у којој се Рокосовски опорављао од рана са ратишта и да, јесу се срели неколико пута, али то је било све! Генерал је у то вријеме већ имао љубавницу, докторку у тој болници са којом је 1945. добио и кћерку, а Валентину више никада није ни видио.
Ипак, брак није преживио трачеве. Константин Симонов је напустио супругу 1957. а њен живот је кренуо силазном путањом. Каријера јој је потпуно замрла и постала је алкохоличарка. Једна од најљепших жена Совјетске Русије умрла је сама и заборављена 1975. у Москви у 58. години живота, пише Историјски забавник.
Ни Константин након Валентине није пронашао срећу. Посветио се каријери и једина породица постале су му књиге и стихови. Умро је 1979. године покушавајући да, и поред противљења војске, створи архив сјећања оних који су се борили у Другом свјетском рату.
Константинова ода бесмртној љубави и заносу преживјела је до данашњих дана и данас је једна од најпопуларнијих поема икада написаних на руском језику.
Додавши јој музику пјевали су је и рецитовали многи умјетници широм свијета. Код нас, то су учинили Раде Шербеџија и Тома Здравковић. Неки извори кажу да је Здравковић одлучио да изведе ову пјесму након што је сазнао да је болестан.
