Сјећање на легенду споредних улога

Невјероватна каријера Џона Казала: Глумио у пет филмова, сви номиновани за Оскара

Већина љубитеља филма глумца Џона Казала (John Cazale) памти по улози Фреда, преплашеног и изгубљеног старијег брата Мајкла Корлеонеа, у прва два дијела Кума. Међутим, оно што већина њих не зна јесте да је ријеч о глумцу који је иза себе оставио само пет филмских улога, прије него што је преминуо од рака плућа у 42-ој години, од којих је свака била у филму који је на крају био номинован за Оскара за најбољи филм. Иако је Казал у свим тим филмовима глумио споредне улоге његов допринос њиховом успјеху је неспоран као и глумчев таленат да „мале улоге“ претвори у нешто значајно и памтљиво.

На крају крајева његових пет узастопних улога у филмовима који су сви редом добијали номинацију за најбољи филм тешко се може назвати случајношћу.

Рођен у радничкој породици Казал се са глумом сусреће на колеџу Оберлину гдје уписује драмску секцију. Након школовања започиње глумачку каријеру у позоришту у Бостону након чега одлази у Њу Јорк гдје такође глуми у позоришту. При томе је радио и низ несвакидашњих послова са стране међу којима и као курир за Стандард Оил када упознаје Ал Паћина. Управо је познанство са Паћином било пресудно да се појави на аудицији за нови филм Френсиса Форда Кополе, „Кум“. Шеф кастинга Френк Рос видио је у глумцу који је имао готово никакво филмско искуство (једна епизода серије „N.Y.P.D. и кратки филм „Амерички начин“) некога кога би могао послати пред славног режисера као потенцијалног Фреда.

С обзиром на доминацију Бранда и Паћина у филму Кополи је требао глумац који ће дјеловати кротко и несигурно као својеврсно оправдање за уздизање младог Мајкла на чело мафијашке породице. И тако је Казал постао Фредо, својеврсни антипод Мајклу, који константно покушава да пронађе своје мјесто у породици и који ће то напокон успјети у Лас Вегасу током сарадње са Мо Грином. Његово глумачко умјеће долази до изражаја у сцени у којој Мајкл доводи у сумњу Фредову лојалност породици и прекида његове срећне моменте у Вегасу који од човјека пуног љубави и повјерења према брату постаје човјек чију тјескобу Казал приказује на врло вјеродостојан начин.

Фредово незадовољство у првом дијелу било је тек назнака свега онога што ће се десити у другом дијелу мафијашке саге гдје Казалово глумачко умјеће долази до изражаја у пуном сјају. Попут колегинице Талије Шајер, Казал доживљава глумачки успон у врло кратком периоду и фактички достиже краткотрајни врхунац јер ће га врло брзо сустићи болест која ће прекинути каријеру која је обећавала много тога. Његов Фредо овога пута је још јаднији са љигавим брковима и неукусним костимима као противтежа увијек савршено дотјераном Мајклу и савршено симболизује његову немоћ у односу на млађег брата. Свему томе треба додати разговор између Фреда и Мајкла у којем Казал савршено на површину избацује човјека који више не жели да буде у сјени свог брата уморан од тога да га сви гурају на страну и сматрају га глупим.

Својом глумачком вјештином Казал успијева да истовремено код гледалаца пробуди осјећај емпатије и сажаљења према Фреду упркос његово издаји као и неку врсту збуњеног осјећаја коју само истински велики глумци могу изазвати.


Након два „Кума“ Казал наставља сарадњу са Кополом, који је очигледно волио да ради са њим, и игра још једну споредну улогу. Овога пута у филму „Прислушкивање“ („The Conversation“) са Џин Хекменом у главној улози. Прича о стручњаку за прислушкивање Харију Колиу (Џин Хекмен) који током свог посла открива да су неки његови клијенти постали жртве убиства због информација које је он прослиједио дуго је била у сјени успјеха друге Кополине саге о породици Корлеоне као и чињенице да је ријеч о много мање познатој улози Хекмена у односу на његове претходне у филмовима „Бони и Клајд“ и „Француска веза“. Ипак Хекменов рад у многоме је олакшан Казаловом интерпретацијом његовог помоћника Стена чија френетична и анксиозна појава у први план истиче Харијеву појаву.

Казал је свој лик претворио у неку врсту изопаченог прислушкивача чија перверзија је још више наглашена кратким линијама дијалога. Његове импресивне глумачке способности успјеле су да претворе Стена у човјека који истовремено изазива и емпатију и сажаљење. Све то било је довољно да се филм нађе на листи номинованим за најбоље остварење године.

1975. године Казал сарађује са још једним великим режисерским именом. Сидни Ламет снимио је филм „Пасије поподне“ („Dog day afternoon“) у којем је Казал поново имао прилику да сарађује са Ал Паћином. Ламет је средином седамдесетих (што тада није била пракса) одлучио да створи филм о пљачки банке у којем у фокусу није била сама пљачка већ однос између њених актера Сонија (Ал Паћино) и Сала (Џон Казал) у ситуацији која полако измиче контроли. Резултат је био први филм из пљачкашког жанра који је има реалистичан приступ драматизујући догађаје иза стварног живота (разлог пљачке био је новац потребан да се плати операција промјене пола Сонијеве партнерке). Оно по чему је Казалов лик овдје врло битан јесте што је ово вјероватно његова најинтезивнија улога. Да није постојао Фредо, као Казалове најбоље улоге данас би се вјероватно сјећали Сала, који сво вријеме брише зној са свог високог чела док ствари лагано и неумитно клизе у хаос.

Коначно, своју кратку али изузетно плодоносно каријеру Казал завршава са филмом „Ловац на јелене“ Мајкла Ћимина, гдје је имао прилику да сарађује са партнерком из стварног живота, Мерил Стрип. Иако му је током снимања (1977) године дијагностикован рак плућа Казал је желио да настави са радом на филму што се није допало људима из студија који су жељели да га избаце из филма.

Међутим, након што су Ћимино и Стрип нагласили како не желе наставити са радом уколико избаце Казала и након што је Роберт Де Ниро уплатио осигурање за свог колегу, Казал остаје у филму с тим да су се прво снимале све његове сцене. Ипак, несрећни глумац није дочекао премијеру свог посљедњег филма јер је преминуо само годину дана након што му је константована болест. Није дочекао ни 51. додјелу Оскара на којој је „Ловац на јелен“ проглашен за најбољи филм, као и да је његова животна партнерка Мерил Стрип нешто раније награђена за најбољу споредну улогу још увијек тугујући због губитка, како је сама и касније изјављивала, највеће љубави свог живота.


Ту се завришила прича о човјеку који је иза себе оставио само пет улога, али улога које су значајно допринијеле да се сви ови наслови нађу међу номинованим за најбољи филм године, од чега су три наслова на крају и освојила најзначајнијег Оскара. Прича о човјеку који никада није награђен за свој глумачки рад (номинован само за Златни глобус за споредну улогу у филму „Пасије поподне“), али је сјећање на њега упркос краткој каријери остало до данашњих дана.

Пратите нас и путем Вибера

Тагови:
  • 16:50 Центар дана

    Волите поподне? Важно вам је да након напорног дана одахнете уз актуелне теме, забаву и савим нове и необичне приче из цијелог свијета? Уживате у програму који окупља интересантне госте и регионалне звијезде?

  • 18:20 Наша Српска

    Наша Српска

  • 18:55 Маркетинг

    Блок економско-пропагандног програма.

  • 19:00 АТВ Вијести

    Центална информативна емисија АТВ-а у којој доносимо преглед најважнијих информација и догађаја из земље, региона и свијета тачно у 19 часова.

  • 19:40 Маркетинг

    Блок економско-пропагандног програма.

  • 19:43 Спорт

    Преглед најважнијих дневних спортских дешавања и информација из земље, региона и свијета.