Не дешава се сваке године да се у биоскопима појави неко остварење које ће постати кинематографски монумент, али 2007. године љубитељи седме умјетности могли су да посвједоче појави два оваква остварења. Наиме, те године снимљени су „Нема земље за старце“ („No Country for Old Men) и „Биће крви“ („There Will Be Blood“), браће Коен и Пола Томаса Андерсона који су хваљени као врхунац двије каријере сличног насљеђа, али увелико различитих методологија. Оба ова остварења добила су велико признање од стране мејнстрим одбора за додјелу награда укључујући ту и директан судар у борби за Оскара за најбољи филм у којем је „Нема земље за старце“ на крају изашао као побједник. Али веза између ова два остварења успоставила се још током снимања филмова будући да су продукције ова два остварења укрстиле путеве на врло необичан и помало несрећан начин што је истовремено био и својеврсни „лежећи полицајац“ на путу до славе.
Наиме, „Нема земље за старце“ и „Биће крви“ снимљена су на истој локацији односно градићу Марфа у Тексасу чија популација једва да достиже 2000 људи. Оно што је специфично за овај градић јесте да га одликују широка пространства рустикалне земље и локације разнолике естетике. Према Робију Фридмену, човјеку који је био задужен за потрагу локација на којима ће се снимати „Нема земље за старце“, привлачност ове локације лежала је у њеној разноликости. „Можете се возити сатима, терен се мијења, вегетација се мијења и никада не знате када ће те стати на змију звечарку. Уз све то пред вама су простране равнице са вјетром који завија“ У међувремену, Тексашка филмска комисија је потврдила да се екипи филма „Биће крви“ допадају „ранчеви са травнатим валовитим брежуљцима“ који дају прави дојам Калифорније са почетка 20. вијека, а који су се игром случаја налазили баш на истој локацији. Иако двије екипе обично нису снимале у потпуно истим дијеловима града постојала је тенденција да би им се путеви могли укрстити једном или два пута што је на крају довело до поприлично несрећног и необичног догађаја у којем је дебљи крај извукао „Нема земље за старце“.
Андерсонов филм „Биће крви“ у себи је имао неколико сцена у којима се дешавају огромне ватрене експлозије због чега се од пиротехничарске екипе захтијевало да изводе пробе како би се дошло до што практичнијег и безбједнијег начина да се сцене сниме. Када је један од тестова кренуо у „погрешном правцу“ (шта год то значило) дим који се појавио био је тако обиман да је измакао контроли и проширио се изван подручја филмског сета. Многи су помислили да због широког простора настала димна завјеса неће правити проблеме, али вјетар је однио димни облак на локацију на којој се тог истог дана снимала сцена из „Нема земље за старце“. Дим је био толико густ и раширен по цијелом сету да су на крају браћа Коен морала прекинути снимање за тај дан како би се ваздух прочистио и дим нестао. Ту није био крај проблемима чувене браће будући да је гранична патрола зауставила и задржала Хавијера Бардема будући да код себе није имао пасош. Вјероватно је за Бардема (који је за ову улогу освојио Оскара за најбољу споредну мушку улогу) била отежавајућа околност и његов шпански акцент. Упркос свему овоме ниједан инцидент није био превише озбиљан да спријечи ова два остварења да достигну своју пуни потенцијал на великим платнима и буду окруњени као класици који су то постали истог момента када су се појавили у биоскопима.
Прикладно је да ова два филма имају дубоке међусобне везе будући да су и један и други послужили као прецизно исцртана упутства о томе како жанр нео-вестерна претворити у нови облик. „Нема земље за старце“ преузима жанр ноар трилера, препун задивљујућих заврзлама и болесно уврнутог заплета, и претвара у меланхоличну студију нихилизма и неизбјежности онога што живот са собом носи остављајући иза себе све оне који жуде да прерасту актуелни период. Са друге стране, „Биће крви“ преузима структуру разметљивог холивудског епа у духу „Грађанина Кејна“ („Citizen Kane“) или „Дива“ („Giant“) и провлачи га кроз блато и крв како би разоткрио свеприсутна зла капитализма кроз величанствени перформанс Данијела Деј-Луиса као Данијела Плејнвјува. Оба филма служе као двије стране истог новчића, оба се боре против свемоћне силе новца који корумпира људску душу при чему је „Нема земље за старце“ више фокусиран на духовну конфузију док се „Биће крви“ бруси на ерозији морала у међуљудским односима.
Истина, за ова два остварење никако се није очекивало да ће бити главни фаворити за најбољи филм у оскаровској ноћи, али „Нема земље за старце“ је те ноћи освојио најпрестижнију филмску награду. Расправе о томе да ли је све то из данашњег угла требало да буде тако воде се до дан данас, али то у сваком случају није ни толико битно будући да се оба остварење једнако поштују као битни филмови 21. вијека. Ипак, чини се да се перцепција „важности“ филмова помало окренула, будући да се „Биће крви“ данас редовно користи као кључно штиво за објашњавање болести од којих САД и данас болују те се, барем из америчког угла, чини да има већу важност у односу на отвореније филозофски концептуалним „Нема земље за старце“. Иако то на крају крајева није битно, забавна је и сама помисао да су два великана кинематографије у процесу настајања били толико (физички) близу да су чак у једном моменту засметали један другоме и да су ту ситуацију ријешили мирно и цивилизовано, онако како то јунаци њихових филмова сигурно не би учинили.
