Један од филмова који заузима високу позицију на листи најбољих антиратних филмова свакако је Кјубриков „Бојеви метак“ („Full Metal Jacket“) упркос томе што га неки сматрају једним од лошијих Кјубрикових филмова.
Оно што је интересантно код овог остварења јесте да се поред тога што се бави ужасима рата јесте да су се и током снимања дешавале такве ствари као да се сам филм снимао у ратној зони. Иако је Кјубриков перфекционизам био на нивоу урбане легенде многе је изненадило када је одлучио да умјесто у Вијетнаму сцене рата снима у родној Енглеској. Разлог за то био је његов готово параноични страх од летења. Удобност снимања у родној земљи носила је неке олакшице, али је донио и низ проблема који су се низали један за другим. Иако се коначни производ снимања сматра једним од најбољих приказа историјских догађаја и савршеном анализом понашања људи у ратним временима сам процес стварања филм био је прожет проблемима који су се низали један за другим.
Иницијално, Кјубрик је желио да сними филм о холокаусту због чега се сусрео са америчким писцем и ратним извјештачем Мајклом Хером да би њихов разговор врло брзо стигао до теме рата у Вијетнаму. Након тога је познати режисер открио фасцинантну новелу „The Short Timers“, Густава Хасфорда о његовом искуству током рата. Кјубрик је био дирнут садржајем књиге, посебно поетиком њених дијалог и оштрином. Врло брзо тројац је почео радити на адаптирању књиге у сценарио који је рађен на Кјубриков „диктаторски“ начин који је већ добро био познат. Наиме, режисер би написао дио сценарија да би га онда засебно послао Херу и Хасфорду након чега би прочитао њихова запажања, преправио их и послао упутства назад ауторима. И тако понављао поступак све док читав сценарио није завршен. На овај начин ни Хер ни Хасфорд нису знали колики је њихов допринос сценарију због чега је на крају дошло до спора око учешћа у стварању сценарији. Сам почетак стварања „Бојевог метка“ у потпуности се поклопио са самом природом филма о отпору и сукобу и најавио низ незгода које ће се десити током снимања.
Ни сам процес кастинга није прошао ништа мање компликовано од рада на сценарију. Сам режисер је пажљиво прегледао преко 800 аудиција на видео касетама док није пронашао најбоље за свој филм. Иако је важио за перфекционисту Кјубрик није добио глумце које је желио као свој први избор. Улогу која је фактички била срце филма, војник Џокер, славни режисер намијенио је Ентонију Мајклу Холу који је чак осам мјесеци водио преговоре са Кјубриком да би на крају све пало у воду због финансијских несугласица. Улога је била понуђена и Брусу Вилису који је одбио јер је желио да се посвети серији „Случајни партнери“, а наводно је на аудицији био и Вал Килмер који је био толико бјесан што је за ову улогу изабран Метју Модин да је напао Кјубрика током једног сусрета у ресторану. Да ствари буду горе Модин уопште није био на аудицији нити је размишљао о учешћу у филму да би тек када је чуо све ове приче свом агенту рекао да пошаље његове снимке Кјубрику. Неколико седмица касније Модин је добио копију сценарија, а сво остало је историја.
Сам филм подијељен је на два дијела, процес обуке и ратна дешавања, чиме је остварио истакнута дуалитет човјека као средишње начело цијеле његове приче. Први дио у коме војнике обучава дрил наредник требао је имати аутентичност правог кампа за обуку. Како би то постигао Кјубрик је ангажовао бившег инструктора Р. Ли Ермија да буде његов технички савјетник у креирању лика наредника Хартмана. Ерми је желио да буде дио филма, али је Кјубрик, како се то касније сазнало из његових мемоара, сматрао да није довољно опак за ову улогу. Гледајући из данашњег угла Кјубрик срећом није направио ову грешку прије свега због Ермијевог врло интензивног инсистирања. Бивши наредник америчких маринаца показао се као врло досљедан интервјуишући сваког статисту у филму. Примјетивши његову харизму и таленат Кјубрик је на крају одлучио да да улогу Ермију па му чак и дозволио да импровизује своје реченице. За улогу Животиње такође је планиран други глумац умјесто Адама Болдвина. Ријеч је о Арнолду Шварценегеру који је одбио славног режисера због улоге у „Тркачу“ чиме је омогућио Болдвину да оствари једну од најбољих улога у својој каријери. Фактор среће био је пресудан и код проналажења, вјероватно најкомпликованијег лика, Гомера Пајла. Улогу је добио Винсет Донофрио и то тако што је Модин налетио на њега док је радио у Хард рок кафеу и позвао га на аудицију. Након што је видио његове глумачко умјеће, Кјубрик га је замолио да се удебља што је овај прихватио и тако створио лик који представља занимљиву студију човјека који је доведен до тачке пуцања.
Све ово било је само увертира за само снимање на којем је атмосфера била токсична, али буквално. Наиме, Кјубрик је снимао на неколико локација у Енглеској међу којима је била и стара напуштена плинара. Иако је режисер учинио све да што вјерније дочара амбијент Вијетнама укључујући ту и дрвеће увезено из Шпаније као и пластичне тропске биљке из Хонг Конга, па чак и добио прави тенк М 41 од једног пуковника који је био велики фан његових филмова проблем је био у самој локацији на којој се снимало. Наиме, локација у напуштеној плинари била је идеална за импровизацију али је носила опасности које су се могле поредити са стварним бојним пољем. Земљиште је било пуно канцерогених материјала док је азбест био свуда около. Сам Модин рекао је да је туширање послије дана снимања изгледало ужасавајуће јер би вода постала кобалтно плава због свих хемикалија у њиховим тијелима. Иако се сцене снимања обуке могу назвати све само не лаким све је то изгледало као дјечија игра у односу на цјелодневно ходање поред отровних материјала па је чак и обавезно бријање главе једном седмично изгледало као бањски третман у односу на рад у смртоносној пустоши.
Невољама нигдје није било краја јер је дрил наредник Ерми имао саобраћајну несрећу током снимања слетјевши аутомобилом са пута при чему је поломио сва ребра са једне стране. Због овога је морао паузира четири и по мјесеца што је зауставило цјелокупну продукцију али свакако било боље него да је потпуно обуставило снимање филма. Да је којим случајем Ерми изгубио живот у несрећи питање је да ли би Кјубрик наставио са снимањем будући да је искључиво њега видио као дрил наредника. Свему томе треба придодати свађу између Донофрија и Модина до које је дошло јер је Модин често збијао шале које се нису допадале Донофрију. Истовремено је Донофријо настојећи да што више уђе у свој лик постајао све чуднији што се није допало остатку глумачке екипе, али је и допринијело да сви ликови дјелују реалистичнији. Поготово сцена у којој читав вод удара Пајла сапунима гдје су ударци били вјероватно јачи него што би требали да буду. Ипак по завршетку снимања Донофрио и Модин су се помирили и остали јако добри пријатељи.
Иако се продукција филма суочила са низом проблема коначни резултат постао је филм за сва времена. Не тако поетичан као „Апокалипса сада“, „Бојеви метак“ постао један од најупечатљивијих антиратних филмова чијем квалитету је свакако доприњео и стереотипни али истовремено и аутентични дрил наредник. Филм садржи елементе филозофије, конфликта и ужаса који увијек прогоне ратне ветеране. Направио је звијезде од релативно непознате глумачке поставе и испунио жељу Кјубрикових фанова да коначно сними један ратни филм. Својим мрачно комичним елементима и реалистичним приказом људске психологије у ратним условима свакако је заслужио мјесто међу најбољим филмовима великог Стенлија Кјубрика.
