Зоран Радмиловић, незаборавни српски глумац, овај свијет напустио је 21. јула 1985. прије четрдесет година. Особен и као личност и као глумац, упамћен је како по изразито карактерним улогама, тако и као хумориста или генијални импровизатор, преноси Танјуг.
Иза мрзовољног, својеглавог, намргођеног наступа, Радмиловић је био козер који није пропуштао прилику за најразличитије досјетке, како у свакодневним односима с људима, тако и на сцени, иако су његови најближи свједочили да је приватно би повучен, такорећи срамежљив. Рођен је у Зајечару, у изразито грађанској породици, маја 1933. Отац је био судија, дједа иначе родом Нијемац који је име Рихард промијенио у Радмило, архитекта.
Основну школу и гимназију похађао је у родном Зајечару. Иако стасао у центру вароши, у зрелим годинама понекад је, сасвим уозбиљен, објашњавао како се мучио као убоги ђак пјешак. Био је то извјесно његов отклон према наметаним вриједностим поретка у којем је живио, својеврсни цинизам.
Како је свједочио глума га је привлачила од најранијих дана, што међутим није наилазило на разумијевање у породици. Стога је, као наводно рационалнији пут, двије године студирао на Правном факултету. Иако је потом покушао на архитектури, па на англистици, коначно ипак уписује Академију за позориште, филм, радио и телевизију. Дипломирао је у класи Мате Милошевића, 1963. године.
Професионално, послије дугогодишњег аматерског стажа, глуми се посвећује 1962. када постаје члан Београдског драмског позоришта, гдје се задржао до 1968. да би се потом нашао у "Атељеу 212". Тумачи његове умјетничке каријере закључили су да се вјероватно преломни момент у његовом успону догодио 1964. године.
Стицајем околности појавио се тада у представи "Краљ Иби", Алфреда Жарија, што се испоставило као тријумф. Од те улоге је иначе управо одустао Љуба Тадић па је Радмиловић добио прилику коју је, по општој оцјени, величанствено искористио.
Наступаће потом с том улогом током наредне двије деценије, с великим успјехом, не само у земљи већ и у САД, Жаријевој Француској, Совјетском Савезу.
Његовим великим успјехом сматра се такође остварење Молијера по тексту Михаила Булгакова, за шта је награђен признањем града Београда (Октобарским). Шира јавност вјероватно га највише памти по "Радовану III" Душана Ковачевића, гдје је низом козерија и гегова, привлачио и публику која иначе театру није посебно склона.
Прву улогу на филму остварио је у дјелу "Чудна девојка" Јована Живановића 1962. године. Слиједиле су бројна филмска, телевизијска, театарска остварења, најразличитијег жанра. На филму је остварио двадесетак улога. Играо је и тешко болестан, такорећи до посљедњег даха, "Радована III" 299. пут, 9. јуна 1985.
Позориште у његовом Зајечару названо је по њему. Генијални импровизатор, џез глумац, како га је описао Душан Ковачевић, поред ког су и његове колеге на сцени тешко задржавале смијех, омиљен за живота, остао је то и деценијама послије прераног одласка, пише "Политика".
