Истраживачи са Амстердамског универзитета и Лондонског музеја историје природе извукли су ДНК из више европских озимица старих до 250 и више година. Затим су упоредили ДНК тих музејских риба са ДНК разних постојећих врло блиских врста.
Биолози нису пронашли готово никакву генетску разлику између европске озимице и обичне озимице (Цорегонус лаваретус). Пошто је ова врста још присутна, европска озимица није изумрла.
Према истраживању, европска озимица није посебна врста, док је обична озимица прилично распрострањена у Сјеверној и Западној Европи, у рекама и језерима, и у естуаријима и мору.
Дакле, како је могуће да је европска озимица 2008. званично проглашена изумрлом?
Често се дешава конфузија око тога да ли су животиње једна врста или не, нарочито кад се ради о рибама. Оне често имају много варијација у морфолошким особинама у оквиру врсте.
Биолози су дуго сматрали да је европска озимица другачија врста од обичне озимице због дужине губице и броја шкржних чешљева, али те особине једноставно нису погодне за одређивање другачије врсте. ДНК анализа то јасно показује.
Чини се да би промјена званичног латинског назива врсте била прикладна. Међутим, дефинитивно прилагођавање назива захтијева мало додатног истраживања ДНК исушених риба из 1754. То неће бити лако.
„ДНК је стар и оштећен, али мислим да треба да покушамо. Тренутно је статус заштите различитих озимица у нереду. Међународна унија за заштиту природе (ИУЦН) је европску озимицу прогласила изумрлом; у исто време постоје различити европски закони који кажу да су европска озимица и обична озимица заштићене. Тако да у ствари штитимо изумрлу врсту која тренутно плива унаоколо“.
(Телеграф)