Вилхелм Хершел на данашњи дан 13. марта 1781. године објавио да је откривен Уран.
Посматрачи и стручњаци га неко вријеме нису признавали за планету, због његове слабе видљивости.
Ипак, уз помоћ телескопа, крајем 18. вијека, проширене су границе Соларног система, и Уран, као седма планета по удаљености од Сунца, добија звање планете.
Уран је добио име по старогрчком божанству неба. Хершел је у почетку мислио да је угледао комету. Уран је, заправо, виђен и много пута прије, јер на граници видљивости голим оком, али је у картама био приказан као уобичајена звијезда.
Уранов систем има јединствену конфигурацију међу планетама Сунчевог система, пошто је његова оса ротације положена на бок, скоро у раван његове револуције око Сунца; његов јужни и сјеверни пол леже тамо гдје је већини планета екватор.
Слике са "Војагера 2" приказују Уран као незанимљиву планету без облака или олуја које су имале друге планете-џинови.
Међутим, посматрачи са Земље су ипак примијетили знакове сезонских промјена и појачане активности вјетра, када се Уран приближи својој равнодневници.
Уран, као и Нептун има другачији унутрашњи и атмосферски састав од гасовитих дивова - Јупитера и Сатурна. Због тога их астрономи понекад сврставају у посебну категорију "ледених дивова".
Иако није најдаља планета од Сунца Уран је најхладнији. Његова атмосфера, са температуром од -224 степена Целзијусових, састављена је претежно од водоника и хелијума, уз висок проценат воденог, амонијског и метанског леда, и трагове угљоводоника.
Упркос ниским спољним температурама, температура према унутрашњости расте до неколико хиљада Целзијусових степени.
Као и остале планете-џинови, и зелено-плавичати Уран има прстенове - за сада је утврђено 28 сателита, преноси РТС.
Сматра се да, као и Нептун, има мало камено језгро, али, за разлику од осталих гасовитих дивова, нема сопствени извор топлоте у унутрашњости.
Фотографије телескопа "Хабл" откривају све већу активност у Урановој атмосфери. "Хабл" је током 1998. снимио чак 20 свијетлих облака, највјероватније састављених од кристала метана, на различитим висинама. Вјетрови на екватору Урана дувају брзинама до 50 метара у секунди, што је доста спорије него на сродним планетама.
Ова планета има и смјену годишњих доба, а један Уранов обилазак око Сунца траје 83,83 године, док се око своје осе окрене за 17 сати и 14 минута.
До данас је пронађено укупно 28 Уранових сателита. За разлику од осталих планета чији сателити добијају имена углавном по митским ликовима, Уранови сателити су добијали имена по ликовима из дјела Вилијама Шекспира и Александра Поупа: Корделија, Офелија, Бјанка, Јулија, Розалинда…
Хершел је неколико година по открићу планете, открио прва два велика Уранова сателита Титанију и Оберон, а Ласел је 1851. открио Аријел и Умбриејл. Миранда, најмањи од пет великих Уранових сателита, откривена је 1948. године.
У новије вријеме су се уз помоћ старих "Војагерових фотографија" и посматрањем путем модерних телескопа откривали нови Уранови сателити. Тако су 1997. откривени Калибан и Сикоракс, а 1999. још три: Просперо, Сетебос и Стефано.
Године 1977, за вријеме помрачења звијезде Сигма Кентаура Ураном, примјећена је једна непредвиђена појава. Наиме, звијезда није нагло нестала иза Урана, већ је прије и послије помрачења девет пута затитрала, што је био резултат проласка иза Уранових девет прстенова.
Десети и једанаести прстен су откривени касније, 1985. године.
Редом од Урана према спољашњости налазе се прстенови састављени од екстремо тамних честица: 1986У2Р, 6, 5, 4, Алфа, Бета, Ета, Гама, Делта, Ламбда (бивши 1986У1Р) и Епсилон.
Само једна летјелица је посјетила Уран, односно пролетјела поред њега, и то је био "Војагер 2", који је 24. јануара 1986. године прошао 81.500 изнад врхова Уранових облака.
Том приликом, направљено је доста фотографија планете, која као да лежи док се окреће око Сунца, и која је дуго и неправедно била сматрана "тек једном звијездом".
