Научници са Универзитета Тексас А&М (САД) приближавају се великом искораку у одрживој градњи развојем самопоправљајућег бетона који користи синтетички лишај за затварање пукотина.
Производња бетона и цемента један је од главних извора емисије угљен-диоксида у свијету, који чине најмање 8% укупног глобалног угљеничног отиска. Због тога се интензивно траже иновативни начини за смањење штетног утицаја овог кључног грађевинског материјала.
Дуговјечност бетонских конструкција кључна је ставка у смањењу њихове еколошке штете, а најчешћи приступ у том правцу инспирисан је римским грађевинским техникама. Римски аквадукти, стари више од 2.000 година, до данас су очувани управо захваљујући кречњачким честицама које су се спонтано шириле унутар бетона и затварале пукотине прије него што би се оне прошириле и изазвале оштећења.
Аутономни систем поправке
У новој студији, научници су се фокусирали на лишај, који је заправо сложен симбиотски организам састављен од цијанобактерија, гљива и алги. Цијанобактерије могу користити Сунчеву свијетлост и елементе из ваздуха као извор хране, док гљиве производе супстанце које помажу у затварању пукотина.
Посебно су важне гљиве које извлаче јонизовани калцијум из околине и тако подстичу стварање калцијум-карбоната – веома тврдог и отпорног материјала који се, на примјер, налази у шкољкама и коралима, а који је био и кључни састојак римске грађевинске технологије.
У лабораторијским условима, синтетички лишај успешно је попуњавао пукотине у бетону само уз помоћ Сунчеве свјетлости и ваздуха, без потребе за додатним хранљивим материјама. Такав аутономни систем поправке не само да може знатно продужити вијек трајања бетонских објеката, већ и смањити трошкове редовног одржавања и поправки.
Постоје препреке
Тренутно су у току тестирања како би се утврдило да ли овај синтетички лишај може дјеловати и на већ постојеће пукотине у старијим бетонским конструкцијама. Ако се покаже успешним, могло би доћи до велике промене у грађевинској индустрији и значајног смањења негативних утицаја на животну средину.
Ипак, постоје одређене препреке за широку примјену овог самопоправљајућег бетона. Производња таквог бетона и даље је знатно скупља од конвенционалног, а произвођача нема много. Стручњаци предвиђају да би за масовно увођење оваквих технологија у грађевинарство могло проћи још најмање десет година.
Када се та технологија у потпуности развије и заживи на тржишту, самопоправљајући бетон сличан оном из доба Римског царства могао би постати кључни елемент одрживе градње, смањујући емисије ЦО₂ и трошкове одржавања, те значајно продужити век трајања грађевина, преноси Телеграф.
.webp)
