У посљедњем писму које је Никола Тесла написао мајци, Георгини Ђуки, изразио је дубоку тугу, осјећај тежине и забринутост за њено здравље.
Тесла се осјећао потиштено и желио је да буде са њом како би јој донио чашу воде. Све године које је провео служећи човјечанству донијеле су му само увреде и понижења. Описао је и чудне звукове које је чуо, попут запомагања на непознатом језику, па је изразио страх да можда губи разум.
Тесла је планирао да се врати кући у Југославију, па је осјећао све већи немир због стања своје мајке. Међутим, морао је да изврши неодложне обавезе према америчкој влади и због тога није могао одмах да јој оде у посјету.
У тренутку када је успјешно демонстрирао свој експеримент бежичног преноса електричне енергије у Конгресној дворани, умјесто тријумфа осјећао је празнину, схватајући да је пропустио нешто важно у животу.
Након што је сазнао за мајчину смрт, Тесла је осјећао дубоко кајање и равнодушност према свему што се догађа, па тако и према уништењу његове лабораторије.
"Ово ћу писмо положити на твој гроб кад стигнем на наше сеоско гробље. Сада вјерујем у оно што никад нисам, да си тамо, негдје, још увијек 'Ти' и да твој живот није заувијек престао", написао је.
"Сад ми је жао што никад нисам хтио да се дружим с Турцима јер су они пјевали исте тугаљиве пјесме као оне из мојих праскозорја. Сада се сјећам да су они знали пуно више него ја о свим тим стварима које, тек сад, спознајем. Залуд моје године проведене у науци, кад су биле јалове. Моли, тамо, за мене, мајко, ако можеш, том маурском тужаљком за изгубљену душу свог сиротог неуког сина…", закључио је Тесла у свом писму, а пренио "Нет.хр".
Његово писмо постало је својеврсно опроштајно писмо, у којем изражава вјеру у неку вишу божанску силу. На крају, он признаје да су његове године посвећене науци биле јалове и моли мајку да се моли за његову изгубљену душу.
