У септембру 1933. амерички метеоролог Џозеф Кинцер поставио је једноставно питање: мијења ли се клима? Тако су започели напори да се схвати опсег уплитања човјечанства у климу.
Испитујући трендове измјерених температура на многим различитим локацијама широм свијета, Кинцер је закључио да свијет постаје све топлији, али није сугерисао разлог. Неколико година касније, 1938, британски инжењер Гy Календар показао је да су се температуре копна на Земљи загријале за око 0,3 степена у претходних 50 година.
Календар је такође тврдио да је то загријавање увелико посљедица повећаних нивоа угљен-диоксида у атмосфери усљед изгарања угљена, што се темељило на ранијим теоријама о ефекту стаклене баште.
Данас се мјерења с хиљада метеоролошких станица на копну те са сателита и бродова комбинују с моделима временске прогнозе како би се добила досљедна слика о томе како се клима мијења из дана у дан и из деценије у деценију.
Преговарачи су се окупили у Азербајџану за Коп29 (посљедњи круг УН-ових преговора о климатским промјенама) у вријеме велике опасности.
Посљедње двије године, 2023. и 2024, биле су најтоплије у записима који сежу до средине 19. вијека и биће близу 1,5 степени изнад температуре ране индустријске ере.
Био је потребан вијек да се земаљска кугла загрије за првих 0,3 степена, али свијет се загријао за 1 степен у само посљедњих 60 година.
Земља постаје све топлија, и то бржим темпом.
.webp)
Оно што сада одређује брзину глобалног загријавања првенствено су људске емисије стакленичких гасова. Ако се количина стакленичких гасова које испуштамо повећава, тада се брзина којом свијет постаје топлији убрзава. Смањење емисија и загријавање се наставља, али споријим темпом. Очекује се да ће се глобалне температуре отприлике стабилизовати тек када емисије буду једнаке нули.
Постоје и други фактори и, као резултат тога, глобус се није загријавао истом брзином кроз вријеме. Стопа глобалног загријавања била је прилично уједначена на 0,2 степена по деценији од 1970. до данас, много брже него у било којем периоду прије. Посљедње двије године могле би сугерисати да се стопа убрзава, иако то још није јасно.
Прије 1970. године постојао је период лаганог глобалног захлађења због брзог раста рефлектујућих аеросолних честица које су додате у атмосферу, такође због изгарања фосилних горива.
Почетак политике чистог ваздуха уведен 1960-их у многим западним земљама смањио је овај утицај хлађења. Прије другог свјетског рата доминирале су природне варијације у клими, с врло спорим утицајем загријавања од ране индустријализације.
Нити се свијет посвуда подједнако загријао. Тло се обично загријава брже од глобалног просјека, док се океанска подручја загријавају спорије. Арктик се загријава најбрже од свих и до четири пута више од глобалног просјека.
Какви су изгледи за 2025.? Стална топлота у посљедње двије године помало је изненадила климатологе. Али вјероватније је него не да ће 2025. бити хладнија од 2024, с обзиром на прелаз на услове Ла Ниње у тропском дијелу Тихог океана. Ово је хладна фаза природног циклуса познатог као Ел Нињо јужна осцилација или Енсо.
А даље?
Премашићемо 1,5 степени загријавања као дугорочног просјека негдје у сљедећих десетак година.
Наши избори у сљедећих неколико година одредиће можемо ли ограничити глобално загријавање на 1,6 или 1,7 степени изнад прединдустријског нивоа или ће се свијет наставити загријавати, с озбиљнијим посљедицама што ће више температуре имати.
