Чудна врста стакла која је пронађена 1933. године у Либијској пустињи можда је потекла од метеорита, показала је анализа научнице Елизавете Ковалеве, пише "Лајв Сајенс", уз напомену да се све уклапа, осим кратера, који и даље недостаје.
Велика пјешчана пустиња простире се на површини од око 72.000 квадратних километара (скоро као Србија), и повезује Египат и Либију.
Ако се пронађете у њој, на одређеном мјесту, на југу пустиње, можете примијетити комадиће жутог стакла које је распршено по пијеску.
Ово је први пут описано у научном раду 1933. године, и познато је као стакло из Либијске пустиње. Колекционари минерала га цијене због његове љепоте, релативне ријеткости и мистерије која га окружује.
Привјезак пронађен у гробници фараона Тутанкамона садржи комадић овог стакла. Природно формирана стакла могу се наћи широм свијета: ту су модлавити из кратера Риес у Европи и тектити са Обале Слоноваче.
Али ништа није толико богато силицијумом као Стакло из Либијске пустиње, нити може да се нађе у тако великим количинама и груменовима.
Поријекло овог стакла је било предмет дебате међу научницима у посљедњих 90 година. Неки су мислили да је оно настало у вулканима на Мјесецу, неки други да је настало од удара грома (фулгурити - стакло које се формира фузијом пијеска и тла у које удари гром).
Друге теорије кажу да је оно резултат седиментарних или хидротермалних процеса, да је настало масивном експлозијом метеора у ваздуху, или да је поријеклом из оближњег кратера метеорита.
Сада, захваљујући узнапредовалој микроскопској технологији, научници вјерују да коначно имају одговор. Заједно са колегама са универзитета и научних центара у Њемачкој, Египту и Мароко, Ковалева је идентификовала поријекло Стакла из Либијске пустиње - оно је настало ударом метеорита у површину Земље.
Свемирски судари су примарни процеси у Сунчевом систему, пошто се планете и њихови сателити сударају са астероидима и ембрионима планета (званим и планетизимали). Овакви судари су помогли и при стварању Земље.
1996. године научници су установили да је ово стакло старо око 29 милиона година, а каснија студија утврила је да је изворни материјал састављен од зрнаца кварца прекривеним мјешовитим минералима глине и оксидима гвожђа и титанијума.
Каснији проналасци отворили су нова питања, пошто је стакло старије од материјала који може да се пронађе у релеватном дијелу Велике пјешчане пустиње. Или једноставније: ови материјали нису постојали на тој локацији прије 29 милиона година.
За студију Ковалеве, ко-аутор је обезбиједио два комада стакла, од локалног становника који их је пронашао у регији Ал Џауф у југоисточној Либији.
Узорци су изучавани помоћу најновије трансмисионе технике електронске микроскопије (ТЕМ), која омогућава да се виде малени делићи материјала, 20.000 пута мањи од дебљине листа папира. Помоћу ове технике, пронађени су мајушни минерали у овом стаклу - различити типови цирконијум оксида (ЗрО2).
Минерали су састављени од хемијских елемената, чији атоми стварају регуларне тродимензионалне "пакете". Ковалева пише да треба да се замисли да неко стави јаја или флашице газираних пића на полице супермаркета: слојеви наређани једни на друге осигуравају најефикасније могуће паковање.
На сличан начин, каже она, атоми се ређају у кристалне решетке које су јединствене за сваки минерал. Минерали који имају исти хемијски састав, али другачију атомску структуру (различите начине "паковања" атома у кристалну решетку) зову се полиморфи.
Један полиморф ЗрО2 који је пронађен у Либијској пустињи зове се кубични цирконијом - какав се виђа у неким златарама као замјена за дијамант. Овај минерал се може формирати само на високим температурама између 2.250 и 2.700 степени Целзијуса.
Други полиморф ЗрО2 који је изучаван је веома риједак, и зове се орто-ИИ или ОИИ. Он се формира при веома великом притиску - на око 130.000 атмосфера.
Ова чињеница је и била доказ да је удар метеорита узрок стварања овог стакла, пошто овакви услови на Земљиној кори могу да се створе само ударом метеорита или експлозијом атомске бомбе.
Ако је све ово тачно, пише Ковалева, кратер који је за собом оставио метеорит требало би да је негдје у близини. Најближи познати кратери, звани ГП и Оаза, имају пречник од 2 и 18 километара, али су прилично далеко од мјеста гдје је пронађено стакло.
Они су премали и предалеко да би били "родитељски кратери" овако велике количине ударног стакле, концентрисаног на једном мјесту.
Ковалева закључује да остају отворена многа питања: гдје је родитељски кратер, колико је он велики, да ли га прекрива пијесак...
