Вијековни сан алхемичара сада су остварили физичари у ЦЕРН-у, претворивши олово у злато, макар и на дјелић секунде.
Трансмутација, односно претварање једног хемијског елемента у други, одувијек је привлачила пажњу учених људи, од филозофа до алхемичара. Довољно је само замислити како би било лијепо од јефтиног олова ког има у изобиљу добити драгоцјено злато.
Извлачећи инспирацију од филозофских ставова Аристотела, алхемичари су вјеровали да су сличне густине два елемента знаци да је олово „болесно“ и може да буде излијечено или рафинисано кроз трансмутацију у драгоцјено злато.
Ипак, разлика у броју протона ова два елемента – 82 код олова у односу на 79 код злата – учинила је овакав задатак немогућим. Барем што се хемијских поступака тиче.
Физичари у Великом хадронском сударачу, међутим, успјели су овом подвигу усмјеравајући снопове олова један ка другом, при брзини готово једнакој брзини свјетлости.
Док путују, умјесто да се директно сударе, јони се повремено окрзну. Када се то догоди, интензивно електромагнетно поље око јона ствара енергетски пулс који изазива да надолазеће језгро олова одбаци три протона – постајући злато.
Стручњаци који раде на детектору ALICE у оквиру Великог хадронског сударача издвојили су ове случајеве трансмутације који су се десили током сударања честица.
У анализи 7. маја у Physical Review Journals, тим је израчунао да су између 2015. и 2018. године судари у Великом хадронском сударачу створили 86 милијарди атома злата – око 29-то билионити део грама.
Највећи дио новоформираних нестабилних атома злата трајао би око једног микросекунда прије него што би ударио у зидове експерименталног апарата или се распао у друге стабилније честице.
„Импресивно је видјети да наши детектори могу да издрже чеоне сударе који производе хиљаде честица и да истовремено буду довољно осјетљиви и примијете сударе гдје је само неколико честица произведено. То нам омогућава да проучимо ријетке процесе електромагнетне нуклеарне трансмутације“, истиче Марко ван Лиувен, портпарол експеримента ALICE.
(РТС)
.webp)
